Bankar. Vizionar. Stručnjak. Svedok jednog (ne)vremena. Ljubomir Mihajlović, osnivač i dugogodišnji prvi čovek Komercijalne banke jedan je od retkih preživelih koji je bio akter i posmatrač burnog perioda na prelasku vekova na brdovitom Balkanu. Hvaljen i osporavan, prizivan, a potom prognan, čovek poznat kao Ljuba Šiptar (nadimak koji mu nikada nije smetao) dugo je bio siva eminencija srpske ekonomije.
A onda, nakon izgnanstva iz raja političke milosti, odlučio se za ćutanje. Sve o vremenu koje je ostalo iza njega otkriva u novogodišnjem izdanju novog štampanog lista Objektiv.
Tišinu je, ekskluzivno za Objektiv, odlučio da prekine, i ispriča svoju stranu priče o usponima i padovima, susretima i saradnji s ljudima koji su usmeravali tok istorije, a neretko i odlučivali o životu i smrti na ovim prostorima. Spisak je impozantan, od Josipa Broza Tita i Jovanke Broz, preko Slobodana Miloševića, Mirjane Marković, Ivana Stambolića i Željka Ražnatovića Arkana, pa sve do Zorana Đinđića, Bogoljuba Karića, patrijarha Pavla… I svima je jedan zajednički imenitelj: Ljubomir Mihajlović.
– Od dana kad je nastala, sredinom 1992. pa do danas, Komercijalna banka je bila stub države i srpske ekonomije. Uvek ću biti ponosan što sam radio u interesu svoje države i svih građana, i kad je na vlasti bio Slobodan Milošević i kad je to bio Zoran Đinđić. Sa obojicom sam bio ne samo poslovni saradnik već i prijatelj. Imali su poverenja u mene, i ja sam to uvek opravdao. Znao sam da od jednog napravim tri dinara, da firme podignem iz mrtvih, da postavim temelje mnogih, kao i da postanem deo uspeha kompanija kao što su „MK komerc” i „Delta”, koji su i danas giganti, ili nekih od velikih kompanija devedesetih, poput „Todora”, „Ktitora”, „MB Rodića”, Babovića, Žike Muštikle… Svi su oni nastajali i rasli uz pomoć Komercijalne banke. S druge strane, pomagao sam vojsci i policiji. Plate i penzije su morale da budu isplaćene 10. i 25. u mesecu. Bez obzira na to da li je bilo para u državnoj kasi, Komercijalna banka je uvek dala. Zato su me cenili i svi ministri, a mnogi od njih su bili i moji prijatelji.
Šta je za vas bio recept za uspeh u svetu bankarstva?
– Bankarstvom sam počeo da se bavim davne 1965. godine na Kosovu i Metohiji, prvo u Komunalnoj, a zatim u Jugobanci. Tada me je jedan od direktora pozvao u svoju kancelariju i odveo do prozora. Bilo je to u Prizrenu. Rekao mi je: „Pogledaj, Ljubo, ovog čistača cipela dole. Da bi bio dobar bankar, moraš da budeš i čistač cipela, i prodavac, ali i ministar, pop i predsednik države…” Svega toga sam se držao kroz celu karijeru, i nisam pogrešio. Bio sam omiljen bankar, a Ivan Stambolić, Vlajko Stoiljković, Arkan, Badža, Čeda Jovanović, Velja Ilić, Guri, patrijarh Pavle i mnogi drugi bili su mi i dobri prijatelji. Nekih, nažalost, nema više među nama.
O Sa Ivanom Stambolićem ste bili prvi komšija, kao i kućni prijatelj. Kako ste doživeli njegovo ubistvo?
– Ivan i ja smo svako veče išli u šetnju po Košutnjaku. Ima jedna klupa kod restorana „Devetka”, tu bismo često seli i razgovarali o svemu, često satima. Sada se ta klupa zove po njemu. Veče pred ubistvo pričali smo tu do 23 sata. Rekao mi je: „Ljubo, doneo sam odluku. Neću da prihvatim ponudu opozicije da budem protivkandidat Miloševiću na izborima. Dosta mi je ovog posla. Hoću da živim u miru.” Inače, Latinka Perović, grupa penzionisanih generala, kao i opozicija želeli su da on bude nosilac kontraliste Miloševiću, da pokušaju da ga skinu s vlasti, ali on je govorio da mu je dosta svađe sa Slobodanom i da to neće prihvatiti. Rastali smo se, ujutru sam otišao za Crnu Goru. U neko doba me je pozvao Siniša Šćekić iz policije i rekao: „Ljubo, kidnapovali su i ubili Ivana Stambolića.” Zanemeo sam. Posle, znate kako sve je bilo.
O Družili ste se i sa Željkom Ražnatovićem Arkanom?
– I sa njim sam bio na dan ubistva, u „Interkontinentalu”. Pošao sam na plivanje, po preporuci fizijatra, bolelo me je desno rame. U lobiju sam zatekao Arkana. Odmah me je pozvao da sednem. Inače, on me je zvao „đenerale”, zbog prezimena Mihajlović. Veli mi on:
„Đenerale, ja sam danas najsrećniji čovek na svetu. Svima sam vratio sve dugove, nikome ništa više nisam dužan.” Zaista je bio vrlo raspoložen, nasmejan. Sedeo sam s njim do 17 časova. Dok smo pričali, pored nas su stalno šetala dva čudna čoveka i pravila „makazice”. Skrenuo sam mu pažnju da mi je čudno to što rade, odgovorio je da ne brinem jer ima ljude koji sve kontrolišu. Kako sam sišao na bazen, upali su policajci i počeli da viču da je ubijen Arkan. Čim sam ustao, praktično. Kad sam izašao iz hotela, već su tu bile novinarske i televizijske ekipe, i prvi sam uslikan kako izlazim sa mesta zločina.
Bili ste prijatelj i s Radovanom Stojičićem Badžom, koji je tragično nastradao u restoranu.
– Tačno. Policija je imala račune kod Komercijalne banke, i pomagao sam im za sve što im je trebalo, a s Badžom sam bio i dobar prijatelj. Na dan kad je ubijen, sreli smo se na sastanku i poklonio sam mu zlatnike s likom Svetog Save, koje je banka izradila povodom početka gradnje Hrama Svetog Save. Pozvao me je da uveče dođem na večeru u „Mama miju” da se družimo. Imao sam druge obaveze te večeri i nisam otišao. Kad sam saznao da je upucan i da nije preživeo, rečeno mi je i da su kod njega pronađeni zlatnici koje sam mu poklonio toga dana. Družio sam se i s Vlajkom Stojiljkovićem, koji je bio izuzetno pošten i častan čovek.
Da li je u jednom trenutku to prijateljstvo s Vlajkom Stoiljkovićem bilo na ispitu?
– Bilo je to uoči bombardovanja 1999. godine. Okupili su se vodeći bankari, guverneri, viceguverneri i još neki ljudi iz finansija da se dogovorimo kako ćemo da radimo u vreme bombardovanja, koliko će ekspozitura biti otvoreno, koliko ljudi da radi… Tehničke stvari. Dok sam iznosio svoj plan za Komercijalnu banku, Borka Vučić je izašla i vratila se tek posle deset minuta. Mislio sam da ima neka posla. Ujutru, dođem do banke, kad ispred desetak crnih džipova, policija pod oružjem… Uđem unutra, a sekretarica mi kaže da idem pravo u salu za sastanke. Tamo, policajci i Vlajko Stoiiljković, koji sedi na mom mestu. Ne znajući šta se dešava, u šali mu kažem: „U, bre, Vlajko, ti postao direktor Komercijalne banke”, a on će meni: „Ćuti, izdajice, sad ću da te uhapsim! Radiš predsedniku o glavi!” Zabezeknuto ga pogledam i kažem da ništa ne razumem, a on ospe po meni, kako mi je bio prijatelj, verovao mi, a ja rušim Miloševića, državu…
Stojiljković je bio ozbiljan da vas hapsi?
– Baš tako. Da nismo pozvali Zlatana Peručića, Dušana Vlatkovića i druge, i oni potvrdili telefonom šta je bilo na sastanku i šta sam govorio, odvede me Vlajko na robiju. Kad je čuo njih, bio je još više besan jer je podigao Žandarmeriju, posumnjao u prijatelja i napao me bez razloga. Rekao mi je: „Ljubo, zamalo da te uhapsim. Izvini, molim te… Sve je to maslo one matore veštice Borke.” Ona je za vreme sastanka izlazila i obaveštavala Miloševića šta se govori, a mene je najstrašnije opanjkala. Zapravo, sve je izmislila.
Predsednica Beogradske banke vas nije volela. Zašto?
– Verovatno zbog Miloševića. I zbog banke. Komercijalna je bila vrhunska banka, daleko bolja od Beogradske, a i Milošević mi je verovao i cenio me. Ljubomora ju je terala da pravi razne smicalice. Mislim da su moji odnosi s Miloševićem u jednom trenutku zahladneli upravo zbog Borke. Ona je bila njegov kadrovik, i slušao je sve što mu je servirala. Ali, kad mi je poginuo sin, došla je da mi izjavi saučešće. Rekla je: „Ljubo, znam kako ti je, i ja sam to doživela.” Tada sam joj sve oprostio.
Da li je do zahlađenja odnosa s Miloševićem došlo i zbog toga što Miri Marković niste dali kredit za osnivanje Jula?
– Došla je kod mene i rekla mi da joj treba pet miliona maraka za osnivanje Jula, s grejs periodom od šest meseci, a kad to prođe, da joj kredit otpišem. Prosto rečeno, da joj poklonim novac. Gledao sam je i razmišljao šta da kažem, jer pare ne dam. Onda sam mirnim tonom izgovorio: „Vidi, Miro, hteo sam da ti ponudim kafu da popiješ, ali sad ti ni kafu ne dam.” Tako je bilo. Moram da kažem da mi Sloba nikada nije tražio pare. Ogrešio bih se kada bih rekao drugačije.
Mnogi koji su se zamerili Miri nisu dobro prošli. Da li ste se bojali za bezbednost?
– Nikada me niko posle sastanka nije pozvao, niti sam osetio da mi u bilo kom trenutku preti opasnost. Čak mi nikada Milošević nije spomenuo taj događaj. Znam da su letele glave i za manje stvari, ali ja sam, eto, ostao živ.
Piše: Slavica Moravčević
Kompletan intervju pročitajte u našem štampanom izdanju…
Ovaj čovek je sa svima bio neposredno pre smrti!
ljubine lovačke priče.