Između prvog i poslednjeg albuma (Neletovog) “Zabranjenog pušenja”prošlo je samo 13 godina. Prvi je bio jedan od najboljih debi albuma u Jugoslaviji, i to u godini kada je Sarajevo bilo domaćin Olimpijskih igara, a poslednji je bio veoma emotivna ispovest onih koji su izgubili sve, simboličnog naslova “Ja nisam odavle”. Bila je to, uz „Voodoo Epopeye“, prva savremena kaseta koju sam kupio sebi, kao trinaestogodišnjak zaražen eks-ju rokenrolom i kvalitetnim tekstovima. Do tada sam već preslušao i zavoleo dosta albuma domaćih grupa, ali su mi posebno bili dragi “Zabranjeno pušenje“, tada aktuelna „Složna braća“, i VHS kasete legendarne “Audicije” i „Top liste nadrealista“. Bosanski humor, melos i poimanje života su mi nekako bili bliži nego oni iz drugih delova bivše Jugoslavije, dok me je sposobnost predviđanja događaja od strane „Nadrealista“ jednostavno očaravala. Između ta dva albuma se desilo štošta: ja sam se rodio, porastao, ušao u pubertet, dok su se moja zemlja i sve što je vezano za nju raspadali u paramparčad.
Povod za sećanje na taj vrlo buran period je godišnjica, i to bogami 25-ta, od „stavljanja dejtonskoga potpisa“, kako se kaže u jednoj od pesama sa poslednjeg albuma “Pušenja”. Nekako tiho, nenametljivo, 21. novembra se navršilo četvrt veka od završetka rata u Bosni i Hercegovini. Tada je usaglašen takozvani „opšti okvirni sporazum za mir u BiH“, poznatiji kao Dejtonski. Nakon tri i po godine rata usledile su tri nedelje pregovora, tokom kojih su oči čitave svetske javnosti bile uprte u malenu američku vojnu bazu Rajt-Paterson, u gradiću Dejtonu, državi Ohajo. Rekli bi mnogi: završilo se tamo gde je i zakuvano, u SAD-u. Ili možda nije, jer je potpisivanje sporazuma usledilo 14. decembra, u Jelisejskoj palati u Parizu. Tako će post-komunističkim generacijama u sećanju ostati gradić Dejton, dok će privilegiju da se sećaju serije „Gradić Pejton“ zadržati samo naši preci, sve ređi srećnici koji su živeli u vreme ovdašnjeg ekonomskog procvata.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Četvrt je, dakle, veka od trenutka kada je oružje utihnulo, i kada je završeno ono najgore. Iako se nije ratovalo na teritoriji Srbije, a naša zemlja zvanično nije učestvovala, i kod nas se itekako osetilo olakšanje koje je doneo mir. Doduše, tek nastaloj Saveznoj republici Jugoslaviji su, manje od mesec dana nakon što je obznanjena, uvedene sankcije. Iste su suspendovane odmah nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a ostaće zauvek zabeležene kao najteže mirnodopske kaznene mere koje su Ujedinjene nacije primenile na jednu suverenu zemlju. Možda nismo učestvovali kao reprezentacija, ali pojedinčano itekako jesmo, te nas se veoma ticalo šta se u Bosni dešava.
Moja sećanja na te dane su vrlo živa, kao valjda i sva druga koja nas vezuju za detinjstvo. Imao sam 7 godina kada je počeo rat u Hrvatskoj, i sećam se da su mi Slavonija, Baranja i zapadni Srem, toliko puta ponavljani u vestima, zvučali daleko kao kantoni u Švajcarskoj. Doskora mi se činilo da nema nikoga ko ne pamti te lude devedesete, ali sam onda shvatio otrežnjujuću istinu – današnji 30-godišnjaci nemaju nikakvog pojma o njima. U međuvremenu je stasala čitava generacija ljudi koji se ne sećaju ničega od toga, koji su takođe rasli u „kokuznim“ vremenima, ali barem u miru i slobodi da putuju, navijaju za svoju reprezentaciju, ili kupe čokoladu kad im se prijede. Mi to, za vreme ratova i sankcija, nismo mogli.
Shvatio sam i da uopšte nije lako dočarati te sumorne godine onima koji ih nisu preživeli. Ako bih morao da izaberem jednu reč kojom bih opisao to vreme, ta reč bi bila strah. Kuda je krenula ogromna kolona tenkova koja je prošla mojom ulicom? Hoće li i mog tatu usred noći odvesti u rat? Hoće li se vratiti iz rata tate mojih drugova? Hoće li se i kod nas zapucati? Hoće li mama idućeg meseca dobiti otkaz ili platu? Zašto sam još u nižim razredima osnovne škole morao da spoznam imena političara, stranaka, nestašice svega, redove u prodavnicama, restrikcije struje, trgovanje benzinom, vrednost nemačke marke? Hoćemo li ikada više živeti normalno?
Bosna i Hercegovina je važila za najgotivniju republiku Jugoslavije, možda zato što joj je i geografski bila u srcu, a svakako zbog suživota triju različitih religija i naroda, jer mešavina kultura uvek donosi nešto novo, po pravilu dobro. Nije to bilo samo zbog bosanskog duha, šarma, sevdalinki, ćevapa, bureka, kafe, Želje, Muja i Hasa, golfa “dvice”, olimpijskih igara i Vučka – neki od najvećih umova i umetnika su takođe bili odande. Ivo Andrić, Meša Selimović, Šantić, Dučić, Kočić, Kusturica, ali i najveće zvezde popa, roka i folka – Čola, Brena i Bijelo dugme. Nije to nikako moglo biti slučajno. Međutim, 1992. je u BiH održan nelegitimni referendum o otcpeljenju (bez učešća Srba), što će i posejati seme razdora, i učiniti situaciju bitno drugačijom nego u ostalim eks-ju republikama.
Tako će u naredne 2 godine, do marta 1994, sve tri strane biti na različitim stranama, pre nego što Muslimani i Hrvati potpišu primirje. Već na jesen 1992. u moj grad je došlo toliko izbeglica iz Hrvatske i Bosne da je u svim razredima oformljeno po jedno dodatno odeljenje, kako bi i oni mogli da se upišu. Tada sam stekao svog prvog pravog bosanskog druga, Sarajliju, i iz prve ruke shvatio koliko su to kvalitetni ljudi. On će mi, kad budemo stigli u pubertet, pomoći da bolje razumem stihove Zabranjenog pušenja, lokalni žargon i delove Sarajeva koji su se pominjali u pesmama. Čini mi se da ću sudbinu te države zauvek posmatrati kroz njegove setne oči, koje bi, kada bi govorio o njoj, uvek zasuzile.
Taj dan, 21. novembar 1995., će zauvek ostati važan svima koji su zapamtili rat, iako je on danas praznik i neradni dan samo u Republici Srpskoj, a ne na celoj teritoriji BiH. Ostaće upamćen i 14. decembar, dan kada su u Jelisejskoj palati definitivno stavljeni potpisi na sporazum. Naravno da bi bilo bolje da je prihvaćen neki od ranijih mirovnih sporazuma koje su zdušno donosili oni koji su nas po „Nadrealistima“ i zavadili. Bilo bi bolje i da je ovaj Dejtonski srećnije rešio sudbinu tri zaraćene strane, umesto da stvori novu „mini Jugoslaviju“, u kojoj opet svi oni žive zajedno. Bilo bi bolje i da uređenje BiH nije toliko komplikovano i sa toliko nivoa vlasti, ali ovaj sporazum je prvenstveno bio mirovni – dakle onaj kojim se okončava rat. Za uređenje države i rešavanje svih ostalih pitanja je bilo vremena, i to punih 25 godina.
Dejtonska BiH je za 2 godine nadživela predratnu Jugoslaviju. 25 godina je prošlo i od kraja 2. svetskog rata do godina najveće ekspanzije domaće privrede i uspona životnog standarda. Gledajući iz tog ugla, i Bosna je mogla više. Gledajući iz žablje perspektive, tj. iz rovova iskopanih tokom rata – mogla je i daleko manje. Ovako, postala je jedinstvena država po uređenju u čitavom svetu. Njen Ustav je zapravo Aneks 4 Dejtonskog sporazuma, a svoje ustave, vlade i predsednike imaju i oba entiteta – Republika Srpska i Federacija BiH, nastala na temeljima ratne “Hrvatske republike Herceg-Bosne”. Odmah po stupanju sporazuma na snagu u čitavoj zemlji su raspoređene trupe pod nazivom IFOR, zadužene za sproveđenje potpisanog u sporazumu. U decembru 1996. su trupe napustile BiH, ali je ključni organ za civilni aspekt implementacije mira ostao do današnjih dana – visoki predstavnik Ujedinjenih nacija.
Zamišljen kao čovek čije su ingerencije iznad entitetskih i Ustava BiH, dakle „nad-čovek“, visoki predstavnik je trebalo da rešava nerešive sporove između triju naroda. Pošto je 1997. dobio dodatna, tzv. „bonska ovlašćenja“, mogao je po potrebi da se pretvori i u diktatora. Tako je Španac Karlos Vestendorp 1998. nametnuo Bosancima jedinstvenu valutu, novu zastavu, grb, himnu, i registarske tablice samo sa onim slovima koja su ista u ćirilici i latinici.
Još jedna naša ljubav iz kasnog socijalizma i sankcija, čuvena nemačka marka, ostala je tako da živi samo u BiH, sa prefiksom „konvertibilna“. Najvažnija obeležja jedne zemlje, zastavu i grb, ipak nisu bili kopija. Nakon što je prvobitno rešenje sa ljiljanima, koji su vukli previše na bošnjačku stranu, uviđeno kao nepodobno, napravljena je zastava po meri – u obliku BiH, a bojama EU. Pošto je njeno usvajanje bilo iznenađenje za sve, nije ni čudo što u filmu Pjera Žalice „Gori vatra“, koji inače sjajno opisuje početak normalizacije odnosa, jedan od protagonista kaže „A vid‘ nam zastave što je žuta“.
Trenutno se na funkciji visokog predstavnika nalazi koruški Slovenac, Valentin Incko, čiji je mandat ubedljivo najduži od svih, možda i zato što je mentalitetom najsličniji narodu kojim upravlja. Visokog predstavnika bira Evropski parlament, a iza njega stoji Savet za implementaciju mira, koji okuplja 55 država članica. Još pre 10 godina, kada je odlazio sa te funkcije, Miroslav Lajčak je rekao da „ne želi da jaše mrtvog konja“, što pokazuje da je institucija predstavnika, čije su ukidanje u međuvremenu zahtevale sve tri strane, izgubila svaki smisao. Kakvo mišljenje o funkciji „prvog čoveka“ imaju građani BiH sjajno je opisao reper Edo Majka u pesmi koja se, gle čuda, zove „Nadrealno“:
„Žalio se svima, al’ ne čuje me niko
ni visoki predstavnik, previše je visok“
Zanimljivo je da je entitetsko uređenje nešto na čemu se, uz celovitost buduće države u nepromenjenim granicama, insistiralo u svim (propalim) mirovnim planovima tokom rata, dok se s druge strane odustalo od predloga da Sarajevo postane distrikt za sebe, neka vrsta Berlina, kao eventualni budući kohezioni faktor. Takođe, jedan od ciljeva pri formiranju Republike Srpske bio je njen izlaz na more kod Sutorine, ali se u Dejtonu ni o tome nije raspravljalo. Umesto Sarajeva distrikt će 2000. postati Brčko, nakon međunarodne arbitraže zbog spora između entiteta. Tako će nekadašnja posavska opština od 80-ak hiljada stanovnika postati država u državi, sa sopstvenom multietničkom izvršnom, zakonodavnom i sudskom vlašću. Multietničkom, jer je distrikt ustvari kondominijum, teritorija pod zajedničkom upravom oba entiteta, ali sa sopstvenim institucijama.
Federacija BiH je podeljena na 10 kantona, koji imaju ne samo visok stepen autonomije, već i svoje ustave. Republika Srpska, s druge strane, nije podeljena na kantone, već samo na gradove i opštine. Ni na nivou države situacija nije ništa manje komplikovana – tu je Savet ministara (umesto Vlade), zatim Parlamentarna skupština, i tročlano Predsedništvo, čiji se članovi rotiraju na mestu predsedavajućeg na svakih 8 meseci. Pored toga što je država triju naroda i religija, i po uređenju najbliža federaciji, Predsedništvo je još jedna veza koju današnja BiH ima sa nekadašnjom Jugoslavijom, u periodu između Titove smrti i njenog raspada.
Glavni grad Bosne i Hercegovine, kao i Federacije BiH je Sarajevo. I glavni grad Republike Srpske je Sarajevo, ali Istočno (do 2005. Srpsko), sa središtem u opštini Pale – ratnoj prestonici RS. Da bi sve bilo još zamršenije tako je samo de jure, iliti na papiru, a de facto je prestonica Banjaluka. Banjaluka, u kojoj se navija za reprezentaciju Srbije, kao i u ostatku RS. S druge strane, neki od najvatrenijih navijača Hrvatske dolaze iz zapadne Hercegovine, dok za reprezentaciju Bosne i Hercegovine navijaju samo Bošnjaci. Prosečna plata je slična kao u Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, a nešto veća nego u Albaniji. Kao i ove drže ni BiH nije članica Evropske unije, i jedina od njih još uvek nije dobila ni status kandidata.
Neću vas više zamarati zamršenošću stanja u „bosanskom loncu“, jer mi to nije ni bio cilj. Najbolje je da sami odete tamo i uverite se da je, uprkos svemu, to narod koji najmanje kuka na celom eks-ju prostoru. Čini mi se da se nigde male životne stvari ne cene toliko kao u najnapaćenijoj zemlji u okruženju. U skladu sa vedrim duhom i specifičnim smislom za humor, u Bosni se danas šale da su u ratu “Hrvati pobedili Srbe, Srbi Muslimane, a Muslimani Hrvate”. Već dugo se govori o reviziji Dejtona, nekakvom „Dejtonu 2“, naročito nakon situacija kao prošlogišnje, kada Savet ministara nije mogao da bude konstituisan punih 10 meseci. Možda je bolje ništa ne dirati, jer ako napravimo još jedno poređenje sa SFRJ videćemo da je i ona, 29 godina nakon formiranja, dobila novi Ustav, koji je zapravo bio legitimni uvod u njen krvavi raspad.
Verovatno je najbolji opis post-dejtonske Bosne dao već pominjani dr. Nele Karajlić u seriji „Složna braća“, kada na početku svake epizode govori: “Faktički, to je jedna država, ustvari dvije, a praktično – tri.” U jednoj od predratnih epizoda „Top liste nadrealista“ se rat, koji su do detalja predvideli, završio 12.11.1995. Kako su oni uspeli da 1989. predvide ne početak, već kraj rata sa greškom od samo 9 dana, ostaće večita enigma. Možda bi ih trebalo konsultovati i u vezi sa budućnošću države koju mnogi ne žele, ali za koji niko još uvek nema bolje rešenje.
Jedan vozač autobusa iz Bosne mi je jednom rekao da BiH ustvari znači “bijeda i haos”, a jedini Srbin kojeg sam sreo ispred pravoslavne crkve u Sarajevu da “nama nema života sa njima”. Ja i danas na sve gledam pomalo očima deteta, još više volim muziku koju sam zavoleo kao dete, i radujem se svakom putovanju u BiH. Iskreno verujem da ova zemlja ponovo može da postane poznata po svemu onome lepom, već nabrojanom, kao i po svojim planinama, vodopadima, izvorima, ili piramidama, a ne da bude asocijacija na rat i bezumlje. Ko bude želeo da se priseti rata, uvek će moći da ode u Muzej ratnog detinjstva, koji je 2017. godine osnovao jedan Sarajlija, pripadnik moje generacije, poslednjih sinova “bratstva i jedinstva”. Srećna ti godišnjica mira, draga Bosno i Hercegovino, i zauvek nam mirna bila, kao u onoj izreci.
Piše: Ivan Marinković
Komentari (1)
Ostavi komentar
Odličan tekst o divnoj Bosni.