Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp održao je govor na Nacionalnom spomeniku Maunt Rašmor u Južnoj Dakoti, čime je započeo proslavu povodom 250. godišnjice sticanja američke nezavisnosti.
Uoči obraćanja, Tramp je na društvenim mrežama objavio video-snimak na kojem je prikazan pozlaćeni Maunt Rašmor sa njegovim likom uklesanim pored nekadašnjeg američkog predsednika Abrahama Linkolna, preneo je ABC.
Video-snimak je objavljen nakon što su predstavnici Bele kuće prethodno nagovestili da bi Tramp mogao da bude “dodat” nacionalnom spomeniku na kojem se nalaze likovi bivših američkih predsednika Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, Teodora Ruzvelta i Abrahama Linkolna.
U svom govoru, Tramp je istakao značaj godišnjice američke nezavisnosti, navodeći da su Sjedinjene Američke Države učinile više dobra za svet nego bilo koja druga država.
– Rođenje i opstanak američke nacije pod Bogom je, jednostavno, najbolja i najneverovatnija stvar koja se ikada dogodila na ovoj planeti ljudskim rukama. Ikada. Nijedna druga zemlja nije učinila više dobra za ovaj svet od Sjedinjenih Američkih Država – rekao je on, preneo je NBC.
Tokom obraćanja, Tramp je komunizam nazvao “smrtonosnom pretnjom američkoj slobodi”, “neprijateljem Ustava” i “neprijateljem” američkih osnivačkih vrednosti.
On je poručio da će građani SAD “pobediti komunizam” i pozvao je republikance da na predstojećim izborima zadrže političku većinu.
Predsednik je više puta govorio o američkom identitetu, slobodi i nacionalnom jedinstvu, ocenjujući da su poslednjih godina postojali pokušaji da se Amerikanci udalje od svoje istorije i tradicije.
– Nikada ne smemo da zaboravimo da američka sloboda nije trajala 250 godina samo zbog reči na papiru. Sloboda je ovde prevladala zbog kulture i karaktera ljudi koji su je proglasili, branili i očuvali. Ne morate da budete rođeni ovde, ali morate voleti ono što smo izgradili, morate voleti našu zemlju – rekao je Tramp.
Pred kraj govora, kratko se osvrnuo i na Iran, navodeći da ta zemlja želi postizanje sporazuma sa Sjedinjenim Američkim Državama.
– Oni umiru od želje da se dogovore. Toliko žele da se dogovore. Dali smo mu (poginulom iranskom vođi, ajatolahu Aliju Hamneiju) nedelju dana odmora za sahranu, jer smo fini – rekao je američki predsednik.
Tramp je govor završio nakon približno 30 minuta, poručivši da ova 250-godišnjica predstavlja početak “zlatnog doba Amerike”.
Pre njegovog dolaska, predsednički avion “Air Force One” izveo je prelet iznad Maunt Rašmora.
Svečanosti su uključivale nastupe vojnih orkestara i odavanje počasti pripadnicima oružanih snaga, a potom je usledio vatromet, koji je, prema podacima Službe nacionalnih parkova, prvi na tom nacionalnom spomeniku posle više godina.
Trampova poseta Južnoj Dakoti prethodi centralnoj proslavi Dana nezavisnosti u Vašingtonu, gde je za subotu uveče po lokalnom vremenu zakazan događaj “Pozdrav Americi 250. godišnjice i vatromet”, gde će se Tramp obratiti javnosti, nakon čega je planiran veliki vatromet na Nacionalnom trgu.
Deklaracija o nezavosnosti potpisana pre 250 godina
Predstavnici 13 američkih kolonija pobunjenih protiv Velike Britanije potpisali su 4. jula 1776, pre 250 godina, Deklaraciju o nezavisnosti u kojoj su izložene težnje nove nacije.
Bio je to akt proglašenja suverenosti Sjedinjenih Američkih Država.
Deklaraciju je usvojio Drugi kontinentalni kongres, održavan u Filadelfiji, u zdanju koje će postati znano kao “Independens Hol”.
Očevi osnivači nacije usvojili su tada tekst dokumenta koji je objašnjavao neophodnost osamostaljenja od britanske krune.
Tekst sadrži, osim naglašavanja prava na revoluciju s ciljem protivljenja tiraniji, naglašavanje da je Tvorac sve ljude stvorio jednakim te da postoji neotuđivo pravo čoveka na slobodu i sreću.
Nezadovoljni predstavnici američkih kolonija prethodno su standardno odbacivali odluke britanskog parlamenta, ali su uvažvali krunu, sada je, međutim, i sam kralj Dzordž III kroz tekst Deklaracije po više osnova okrivljen.
Rat za osamostaljenje u trenutku proglašenja nezavisnosti trajao je već duže od godinu dana.
Sam akt proglašenja, odnosno usvajanja Deklaracije nezavisnosti nije bio, pored nesumnjive svečane note, nikakav momenat ushićenja.
Većina delegata kolonija bila je zabrinuta kako će se prilike nadalje razvijati.
Prethodni izrazi nezadovoljstva, uljučujući odbacivanje raznih poreskih ili carinskih opterećenja, ma koliko ozbiljni, nisu bili tako opasni.
Proglašenje nezavisnosti bilo je, naprotiv, akt pobune protiv prava krune i povlačio je najstrožu odgovornost.
Zna se otuda da su se pojedini delegati prilikom davanja saglasnosti na tekst Deklaracije međusobno obraćali crnohumornim dosetkama na temu vešanja koje bi moglo da ih zadesi ukoliko budu poraženi.
Kralj Džordž III ih je zaista proglasio pobunjenicima avgusta 1776. godine.
Rat za nezavisnost započeo je aprila 1775. bitkama kod Leksingtona i Konkorda.
Upotrebi oružja prethodilo je dugogodišnje nadmudrivanje između američkih kolonista, u vreme osamostaljenja bilo ih je približno 2,5 miliona, i britanskih vlasti.
U pozadini sukoba nalazilo se odbijanje kolonista da prihvate nametana poreska i carinska opterećenja.
Britanski model, sve vreme postojanja kolonijalne imperije, pa i tada u 18. veku, za razliku od većine drugih kolonijalnih metropola, značio je da kolonije moraju sebe da izdržavaju.
Ovo je dalje podrazumevalo pokrivanje troškova ne samo iz domena unutrašnjih pitanja kolonije i njene administracije nego i pokrivanje svih troškova celokupanog vojno-administrativnog aparata upućenog iz metropole.
U slučaju britanskih formacija u koloniji to su bili plaćenici, najčešće prikupljeni u nemačkim zemljama.
Valja imati u vidu da su američke kolonije bile nastanjene doseljenicima sa britanskih ostrva i neznatno urođenicima, a oni su dolazak na tlo američkog kontinenta videli kao osvajanje slobode.
Prostranstva prirodno bogatog, slabo nastanjenog kontinenta, bez prisustva tradicionalnih struktura evropske društvene stratifikacije po sebi su već bila svojevrsno obećanje prethodno takoreći nepojmljivih sloboda.
Na poreska opterećenja, uvođenje taksi i slično, Amerikanci su reagovali negodovanjem, sabotažom, ignorisanjem, s tezom da parlament u Londonu nije nadležan za njih pošto tamo nema predstavnika kolonija.
Odluke parlamenta u Londonu iz 1765. ili 1767. s ciljem povećanja prihoda iz kolonija, ili Taunsendovi zakoni, uglavom nisu zaživeli.
Poznata “Bostonska čajanka” decembra 1773. bio je čin koji je nedvosmileno pokazivao neprihvatanje dodatnih carinskih opterećenja, trgovačkih i pomorskih monopola i slično, čak i onda kada je to bilo narušavanje interesa krune.
Već Prvi kontinentalni kongres septembra 1774. doneo je odluku da se britanska roba bojkotuje.
Drugi kontinentalni kongres sazvan je maja 1775. takođe u Filadelfiji.
Kongres je 11. juna 1776. doneo odluku o imenovanju Komiteta petorice, čiji je zadatak bilo oblikovanje Deklaracije nezavisnosti.
Komitet su sačinjavali Džon Adams, Bendžamin Frenklin, Tomas Džeferson, Rodžer Šerman i Robert Livingston.
Koliko se zna, Džon Adams, koji se prethodno najviše isticao zastupanjam osamostaljenja, insistirao je da se pisanje teksta Deklaracije poveri Tomasu Džefersonu.
Do 28. juna Džeferson je oblikovao tekst koji je, osim proglasa osamostaljenja, sadržao i šire tumačenje, sa kako političkim tako i pravno-filozofskim obrazloženjem.
Navedena su i brojna ogrešenja kolonijalne metropole, ali, poimence, i samog kralja Džordža III, koji je optužen da teži tiranidi.
Otuda je naglašeno pravo slobodnih ljudi na suprotstavljenje, na revoluciju.
Nastanku Deklaracije bitno je doprinela i brošura publikovna januara te 1776. naslovljena “Zdrav razum” iz pera Tomasa Pejna, u kojoj se zagovarala nezavisnost od Britanije.
Ona je preplavila prostor 13 kolonija i do danas se smatra, srazmerno ondašnjoj populaciji, jednom od najčitanijih publikacija u istoriji SAD.
Usvajanje je u krajnjem opisano kao jednoglasno, mada su sve do tada argumenti suprotne vrste bili takođe glasni.
Kolebanja je bilo sve do samog čina izjašnjavanja prvih dana jula.
Do samog kraja juna, dve od trinaest kolonija nisu bile načisto da podržavaju nezavisnost, Merilend i Njujork.
Kongres je razrađivao Defersonov izvorni tekst dva dana, da bi ga posle skraćivanja uglavnom prihvatio, uz izvesna stilska korigovanja.
Tako se došlo do teksta Deklaracije koji je usvojen 4. jula 1776. Istina, reč – jednoglasno (usvajanje Deklaracije) naknadno je umetnuta u naslov svečane verzije.
Tekst Deklaracije usvojen 4. jula, objavljen je dva dana kasnije u listu Pensilvanija ivning poust.
Potom, odlučeno je da uslede javna čitanja, 8. jula i to u Filadelfiji, u Istonu i u Trentonu u Nju Džersiju.
U štampanom obliku Deklaracija je ubrzo raširena širom kolonija da bi tokom narednih meseci dospela i u udaljenije tačke ondašnjeg sveta.
Poznata, često prikazivana verzija teksta Deklaracije, kaligrafski ispisana, sa potpisima, koja se danas nalazi u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, zapravo je svečana verzija oblikovana kasnije, na osnovu odluke Kongresa od 19. jula.
To je primerak koji je trebalo da ostane za istoriju. Potpisi drugih, osim predsedavajućeg Kongresa, su naknadni, prvobitno, deklaraciju je potpisao samo Džon Henkok, predsedavajući Konresa.
Rasplet je, razumljivo, usledio na terenu, izvojevan je u ratu, čiji ishod je počeo da se nazire posle bitaka kod Saratoge oktobra 1777. kada se Amerikancima predao general Džon Bergojn sa hiljadama vojnika.
Posledica je bilo stupanje Francuske u rat na strani SAD, a takođe i Španaca i Holanđana.
Britanija je konačno nezavisnost Sjedinjenih Država priznala Pariskim mirom septembra 1783. godine.
Tekst Deklaracije nezavisnosti SAD poslužiće kao ključni predložak Deklaracije o pravima čoveka i građanina u vreme Francuske revolucije 1789. godine, a potom i drugde, posebno u vreme talasa osamostaljenja latinoameričkih zemalja prvih decenija 19. veka.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)