LEGENDA

“Sa pesmom sam drugovao, sa pesmom ću UMRETI”: POSLEDNJI intervju Novice Negovanovića

Zaslužan je za mnoge velike hitove

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto: ATAImages

Instrumentalista, kompozitor, tekstopisac, pevač, jednom rečju – umetnik. Novica Negovanović jedan je od retkih ljudi koji su istoriju narodne muzike obeležili u svim njenim segmentima. Napisao je i otpevao neke od najlepših pesama koje su ljudi na Balkanu prihvatili kao svoje i koje su tako postale deo naroda. Muzičar i harmonikaš prema kome su se drugi merili, a pre svega je bio nenametljiv, tih i skroman. Poslednji intervju u 76. godini dao je u emisiji „Pečat u vremenu” Gorana Jovanovića, kada je otkrio dosad nepoznate detalje iz svog života.

Ostavili ste neizbrisiv trag u svim segmentima, i kao pevač, i kao autor, i kao instrumentalista.

– Počeo sam s harmonikom, posle je nastupilo sve ostalo: i pevanje, i komponovanje, i pisanje tekstova i aranžmana, a još uvek radim kao da sam na početku.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Kako biste sebe definisali?

– Harmonika mi je zaista uvek bila na prvom mestu, jer to je instrument koji ima u sebi sve – u desnoj ruci melodiju i akorde, u levoj te harmonije. Dinamiku možemo da pravimo s mehom, uz pomoć ljudske duše.

Kakav je bio početak vaše karijere?

– To su primetili moj otac i stric, oni su svirali harmoniku i tako sam, slušajući njih, ponovio pevušeći to levačko kolo. Oni su videli da ja to čujem i da od mene može da bude nešto, pa su počeli da me uče i ulažu u mene. Prvi moj nastup bio je u osnovnoj školi, tada sam odsvirao i otpevao „Šumadijo, šumovita zemljo moja mila”, to mi je bilo vatreno krštenje.

Koliko toga ste se odrekli zarad muzike?

– Dok su se moji drugari igrali igračkama, ja sam se najviše družio s harmonikom. Satima sam je držao, u početku nisam mogao da je držim na sebi, pa sam je naslanjao na stolicu ili na krevet. Bio sam atraktivan kao mlad, svuda gde su zvali oca i strica tražili su da povedu i mene. Moje pravo ime je Novica, ali na prvoj ploči sam bio Perica. Moj deda se zvao Novica, po njemu sam dobio ime. Stavio sam to Perica ne sluteći da će imati većeg odjeka, osim u okviru Kraljeva. Tamo me svi znaju kao Pericu zbog te ploče, a mnogi su me mešali s bratom Predragom, trebalo je on da bude Perica, a ne ja. Zato sam sada sinu ostavio ime Novica.

Iz Amerike ste doneli tu tradiciju?

– Primetio sam da oni vole tako da rade, dali su mi ideju da i ja svom sinu dam ime Novica, pa da i on nastavi s tim imenom. Tamo su me zvali Nik, bilo im je komplikovano da izgovaraju moje ime.

Kad se desio vaš prvi proboj?

– Do 1966. godine amaterski sam se bavio pevanjem, već tada sam osvojio titulu prve harmonike Jugoslavije i dobio na značaju. Krenuli su koncerti po celoj Jugoslaviji, a organizovao ih je Mića Stojanović. Bila je Lepa Lukić, Dragan Matić, Dušica Bilkić, Biserka Mišić, smenjivali su se pevači, to su bile maratonske turneje. Uvek kada se sretnem s nekim, pitam odakle si, da vidim da li postoji neko mesto gde nisam bio s mojom harmonikom.

Da li ste mislili da će vam harmonika biti životna karta?

– Na „hohner” harmonici mog strica počeo sam da učim prve pesme. Nisam ni slutio, ni kada sam snimio prvu ploču. Kad je sve uzelo maha, onda sam to shvatio mnogo ozbiljnije i trudio se da što bolje izvodim.

Kako je bilo sarađivati s bratom Predragom?

– Snimili smo na jednoj ploči četiri kola, dugo smo svirali i komponovali zajedno. Imao je 15-16 godina kad je počeo, verovatno mu se dopalo ovo što ja radim. Ima mnogo uspešnu karijeru, to je genetika, Morava je čudo.

Mnogi harmonikaši potiču iz vašeg kraja?

– Imali smo Voju Trifunovića, koji je iz Bukovice kod Kraljeva. On nije samo svirao narodnu muziku već je i pisao mala simfonijska dela, to mnogi ne znaju. Nenad Mićović, mnoge kolege možda ne znaju za njega, sve što je svirao na klaviru svirao je i na harmonici. Kad je narodna muzika u pitanju, u prvi plan bih stavio Dragana Aleksića. Mija Krnjevac mi je rekao: „Nole, svi mi sviramo lepo, ali najmaštovitije svira Dragan Aleksić iz Mrčajevaca.” Mene je on motivisao, slušajući Krnjevca, mnogo sam naučio. Tada sam razmišljao kako sada da uoče mene, šta bih to mogao da uradim čega se oni nisu setili. Pozabavio sam se tim ornamentima, ukrasima, trilerima, dodao nešto, tako da sam prepoznatljiv. Mi iz Kraljeva jedini možemo da se pohvalimo da imamo četiri prve harmonike. Spremamo koncert i čekamo da prođe pandemija.

Kada ste prelomili da treba da se bavite i pevanjem?

– Kada sam snimio prvu ploču i kada sam čuo da to na Radio Beogradu emituje Dragan Petrović, već sam video da imam prostora da nastavim, pa sam počeo da pevam. Komponovanjem sam počeo da se bavim u vojsci, a posle, kada sam počeo da se družim s Nedeljkom Bilkićem, shvatio sam da mogu i to da radim, pa sam uplovio u te vode.

Koga su najviše jurile devojke?

– Moram da razmislim malo (smeh). Tozovca su najviše volele i on im je uzvraćao na isti način.

 

Koje anegdote se sećate?

– Toza je mene stalno oslovljavao sa burazeru i ja njega, kaže: „Malo smo zašli u godine obojica, ne bismo pogrešili i kada bismo naše gospođe oslovljavali sa burazeru”. Posle su i one počele međusobno tako da se zezaju. Sećam se i da je Radojka Živković posle jednog koncerta bila fina i poručila: „Ja bih kavijar”, oni joj rekli: „Poručili smo ga, ali još nije stigao”, a ona će: „Ništa, onda ću čorbast pasulj (smeh)”.

Jedna vaša harmonika je starija od vas?

– Prvi put sam čuo zvuke te harmonike kada sam imao četiri godine, stric me je odveo da slušamo jednog harmonikaša. Kada sam čuo kako zvuči, priželjkivao sam da nađem takvu i našao sam dve, jedna je poslata sinu koja živi u Čikagu, a drugu istu takvu ostavio sam drugom sinu. Bile su proizvedene 1936. godine. Bio je jedan Miloš violinista i on je negde u Leskovcu našao jednu kod neke babe u kartonskoj kutiji, ona mu je poklonila i zove me da dođem na Novi Beograd po nju, dugmići su bili po podu, ali sastavio sam je celu.

Družili ste se s Dobricom Erićem?

– Moj veliki prijatelj, dosta pesama je pisao za muziku. Snimio sam „Teče reka, teče Gruža”, i mom bratu je dao tekstove. Snimili smo tu pesmu i onda smo iz Beograda, preko Milanovca, došli do Adrana, prenoćili kod mene, a tata nije znao ko je Dobrica. On se probudio pre mene i s tatom krenuo u neku priču, a kada je otišao, tata me je pitao: „Sine, ovde su kod tebe dolazili mnogi ljudi, ali ovaj mi je malo neobičan. Pričao mi je o ratovima, zna više od popa (smeh)”.

Retko govorite o svojoj porodici?

– Imao sam 61 godinu kada sam dobio sina, supruga 46, i sada on ima 15 godina i bavi se klasičnom muzikom, mnogo mu dobro ide, bio je u svojoj kategoriji prvi u Srbiji. Znao sam svoje propuste, bilo je takvo vreme i nije bilo muzičkih škola, a njemu je to omogućeno. Jedino što sam propustio, što bi Čkalja rekao: „Za sve treba koji minut škole”. Talentovaniji je od mene, a da li će raditi i koliko, zavisi samo od njega. Trudim se da ga motivišem.

Sarađivali ste i sa Safetom Isovićem?

– Putovali smo, komponovao sam za njega, trebalo je da on peva „Ti anđeo, a ja đavo”, a kada ju je čuo, rekao mi je da mu je sačuvam. Prošlo je dosta vremena, on se nije javio. Na jednoj turneji su me nagovorili da ja otpevam to, da vidimo kako će publika da reaguje. Cela sala je bila na nogama. Sutradan sam morao na avion za Beograd da je odmah snimim. Posle toga sam Safetu snimio „Ko se jednom napije vode sa Baščaršije“.

Kako to da su ljudi iz Šumadije pisali najlepše sevdalinke?

– Baš je Safet prokomentarisao da iz Srbije četiri osobe mogu za njega da komponuju, spomenuo je Miju Krnjevca, Radojku Živković, Bucu Jovanovića i mene. Sve što jedan pevač treba da uradi, Safet je uradio. Jedini koji je izvodio teže kompozicije bio je Šaban Šaulić. Toza je rekao ono što ja mislim: „Najteže izvođenje je Šabanovo izvođenje”, kao da je imao instrument u grlu, a izgubismo Šabana, Safeta, Tozu…

Ko će da peva ovom narodu?

– Ne znam zaista, mlađi su krenuli drugim putevima, zaboravljaju ono njihovo. Traže neka rešenja, smatraju da je to progres u muzici. Mi pokušavamo da ih podsećamo na neke lepe stvari.

Kako ste se upoznali s Radošem Bajićem?

– Mi smo veliki prijatelji, upoznao sam ga kada sam bio glavni i odgovorni urednik u „Jugodisku”, došao je kod mene i ponudio mi monodramu, izdao sam mu to na kaseticama. Prvo sam upoznao njegovog oca, pa njega. Kasnije smo se zbližili, a i on je moj Moravac. U jednoj epizodi mi je došao i rekao: „Treba mi neka romska ekipa koja će da prati njegovog zeta, ide za Rusiju (smeh)”.

Dobili ste orden za životno delo?

– To je bilo 2017. godine, kada je Toma Nikolić bio predsednik, sve se to završilo tragično prošle godine u junu, kada su mi lopovi ušli u kuću, uzeli mi harmoniku, pare, medalju. Ništa se još ne zna, ja kažem u šali: „Lopovi moraju od nečeg da žive”. Ne znam kako da tumačim to, osim da su hteli da me obeshrabre, ali ne može me ništa zaustaviti, kupio sam novu harmoniku.

Vi ste zapravo tri puta počinjali život iz početka. Kada ste se rodili, kada ste otišli u Ameriku i kada ste se vratili?

– Sve je to za mene bilo izazov. Došao sam u „Jugodisk”, koji je bio pred zatvaranjem, od materijala koji je već postojao napravio sam 150 ploča, firma je stala na noge. Okupio sam sve najkvalitetnije ljude. Stanko Terzić, direktor PGP, rekao mi je: „Nama niko ne može ništa, nećemo izgubiti tvojim odlaskom”, to me je još više poguralo (smeh).

Koliko hrabrosti treba za takve poteze u životu?

– Isto treba hrabrosti da se ode u Ameriku, u neizvesnost. Video sam da tamo od muzike ne može da se živi. Radio sam četiri godine za kompaniju kao vozač. Iz studija, gde dolaze sve zvezde, ja sam otišao u kafanu, gde imam samo gitaristu i bubnjara, i ja harmoniku. Godinu dana sam tako svirao od osam uveče do četiri ujutru. Sin je u Americi završio fakultet, nakon toga smo otvorili našu firmu. Imao sam četiri limuzine, svaki dan po 300 poziva, bilo je mnogo teško.

Šta je prelomilo da se vratite ovde?

– Živeo sam u braku koji nije funkcionisao, mnogo se radilo, bilo je dosta kredita i troškova, pa sam odlučio da se vratim da počnem iz početka. Dočekali su me s prijatnim iznenađenjem, zaslužni građanin grada Kraljeva 2004. godine, a ja se vratio 2003, onda je usledila i zlatna medalja i mnogo toga, ali to je borba, život. Krenuo sam da pišem memoare.

U jednom trenutku ste prestali da pijete?

– Već 45 godina nisam popio ništa od alkohola. Imao sam koncert u Rumuniji, angažovao me je državni ansambl i imao sam izvanredan uspeh, a posle toga sam se napio. Rumunski harmonikaši došli da im nešto odsviram, između redova počnem da tučem i kažem sebi: „Novice, nećeš više nikad”, i tada sam prestao.

OVAJ INTERVJU, ALI I MNOGE DRUGE PRIČE MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 10. AVGUST

Foto: Objektiv.rs

Autor: Goran Jovanović

BONUS VIDEO:

Izvor: Objektiv.rs

Komentari (0)

    Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavite komentar