OPROŠTAJNA PRIČA Mirjane Bobić Mojsilović o Džeju nateraće vam suze na oči

Naša poznata kolumnistkinja i pisac Mirjana Bobić Mojsilović oprostila se na jak i upečatljiv način od preminulog pevača Džeja Ramadanovskog.

Mirjana Bobić Mojsilović je na društvenim mrežama napisala priču u čast Džeja, teško je reći da ima nekoga ko može da pročita i ostane ravnodušan.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Voleli ili ne voleli Džeja Ramadanovskog, slušali ili ne tip muzike koji je on pevao, svi su znali za njega. Danas nema nikoga ko se neće osvrnuti na iole jednu njegovu pesmu, i tiho ga ispratiti tamo gde je ovaj “milioner iz blata” i čovek koji je spojio srž grada i periferiju, rakiju i šampanjac, malo i veliko, smešno i tužno zaslužio da bude.

PRIČA O DŽEJU Mirjane Bobić Mojsilović

-Izašla sam sa porodičnog nedeljnog ručka, na ulicu, već se smrkavalo, duvala je strašna košava, sroljavala mi je kapuljaču sa glave i sušila suze koje su odjednom nezadrživo lile niz moje lice, i kao da je neko pritisnuo natopljeni sunjđer mog srca, pustila sam da sve nekako ode, ulice su ionako bile prazne, samo lišće i ja, i taj vetar, i tiho sam pevušila u sebi Džejovu pesmu NEDELJA, i mislila sam o tom malom velikom životu, o njemu koji je lebdeo nad Beogradom ovog popodneva, mogla sam da čujem njegov glas, i njegov smeh, i mislila sam o našem milioneru iz blata, o dorćolskoj sobici iz koje ga je učiteljica vodila u školu, taj mali šibicar, nekoliko godina mlađi od nas, koji je bio deo našeg života, odrastanja kod Prve beogradske gimnazije, i mislila sam o toj sudbini i o tome kako ju je prerastao i kako je posle bio veći od života, i kako je otišao u nedelju, kao u pesmi, ostavljajući nam neku neizrecivu divotu i melanholijiu.
I onda sam shvatila da ne plačem samo zbog odlaska poslednjeg dorćolskog šmekera, nego da su te moje tihe suze na toj košavi, bile jedan iznenadni duboki žal za našom mladošću, za smehom i humorom u dorćolskim kafićima, ili na bazenu pored reke, za onim musavim klincima koji su se kešali na tramvaje, za frajerima koji su glancali italijanske cipele sa istom usredređenošću sa kojom su posle mazili svoje prve golfove, bio je to jedan duboki jecaj za svim onim trenucima koje nam nije davao da zaboravimo i bagatelišemo, za svim onim „sobama s pogledom na te“, za svim onim „suncima ljubavi“.
Pustila sam njegovu poslednju pesmu.
…“platiću, samo zaplači da noćas poverujem ja da ovom zemljiom hoda jedna koja bi za mnom plakala.“ I pomislila sam, kako je Džej promenio toliko toga.
Spojio je srž grada i periferiju, rakiju i šampanjac, malo i veliko, smešno i tužno, imati i nemati, i bio je rodonačelnik nove osećajnosti – da nije bilo njega, ni jednom od ovih namunjenih frajera nikada ne bi palo na pamet da je u redu, pa makar i samo u kafani, – voleti, i patiti i pitati „Gde ću sad, moja ružo“.
I onda, učinio je i nas, devojke, nekako posebnim. Mi smo bile te ruže, devojčice, voljene, ta mala sunca. Pevao je o nama, o tome kako je bilo nekada, i o tome kako bi, možda, za nekim kariranim stolnjakom, opet moglo da bude isto tako, romantično i svetlucavo, i neutešno. Pomislila sam kako nas je, a da o tome nije imao pojma, učinio boljim osobama I, onda sam se nasmešila.

Džej je bio TITOV PIONIR: Na ovoj slici bi ga retko ko prepoznao, a stav i karakter ostali su isti (FOTO) 

 

Možda vas zanima

Pre tačno tri godine napustio nas je Džej: Imao je veliku želju, koja je ispunjena nakon njegove smrti

Dušana UBILI ZBOG DŽEJEVE PESME: Hteo sinu da je naruči za rođendan, a uz istu muziku ga i sahranili

“Marini bi bilo drago”: Futa se oglasio PRVI PUT nakon smrti sina, otkrio da je deo važnog projekta

Šibicario, pa završio u “sivom” domu: Majka mu NIKAD nije došla u posetu, a svaku noć sanjao MUČNE SCENE



Izvor: Objektiv.rs