Ako vaše malo dete uporno viče “MOJE!“, nemojte ga odmah smatrati sebičnim. Stručnjaci poručuju — ono se razvija tačno onako kako bi trebalo.
Pre nego što dete nauči da bude velikodušno, ono prvo mora da nauči šta znači imati nešto svoje. Pre empatije, dolazi osećaj sigurnosti. Za dvogodišnjaka, davanje omiljene igračke ili knjige drugome deluje kao trajni gubitak. Njihov mozak još uvek ne razume pojam “privremeno“ — zato deljenje može izgledati kao pretnja, a ne kao čin dobrote.
Razvojna psihološkinja Sintija Braunel sa Univerziteta u Pitsburgu utvrdila je da se pravo deljenje kod dece obično javlja tek između treće i četvrte godine, kada se u mozgu počinju povezivati empatija, samokontrola i sposobnost sagledavanja tuđe perspektive. Drugim rečima, dvogodišnjak ne odbija da deli zato što neće, već zato što još uvek ne može. Njegov prefrontalni korteks, deo mozga koji upravlja razumevanjem drugih i regulacijom impulsa, još uvek se razvija.
Prisiljavanje deteta da prerano deli, upozoravaju stručnjaci, ima suprotan efekat. Umesto da uči velikodušnost, dete razvija nesigurnost. Poruka koju tada dobija glasi: tvoje granice nisu važne, a tvoje stvari nisu zaista tvoje. Rezultat? Još jače čuvanje sopstvenih stvari, a ne spremnost da ih podeli.
Psiholozi ističu da pravo deljenje počinje iz osećaja sigurnosti. Kada dete zna da su njegove potrebe i stvari poštovane, ono postaje radoznalo i otvoreno prema drugima. Sigurnost rađa empatiju.
Kako roditelji mogu da pomognu?
– budite primer: Recite: “Podeliću užinu s tobom.“
-objašnjavajte smenu: “Ti igraš prvi, pa onda tvoj drug.“
-poštujte “ne” — tako dete uči šta znači imati kontrolu.
-imenujte emocije: “Sad ti je teško da to daš, zar ne?“
-nudite rešenje: “Još pet minuta, pa menjamo.“
Velikodušnost se ne uči oduzimanjem, već poverenjem, ponavljanjem i poštovanjem. Dete koje zna da njegove granice imaju težinu, lakše će poštovati i tuđe.
Cilj nije da odgajamo decu koja dele iz straha ili poslušnosti, već decu koja dele zato što žele.
Komentari (0)