INTERVJU

“U EVROLIGU KAO TRENER!” Igrao u Zvezdi i na MUNDOBASKETU, upamćen kao KAPITEN šampionskog FMP!! Evo gde je danas!

Branko Jorović za Objektiv otkriva zbog čega mu je zamalo presela titula u ABA ligi, priča o reprezentaciji, lepim vremenima, ali i povredi

Foto/Instagram/Branko Jorović

Sjajna karijera, koja je mogla biti i uspešnija, ali se “nije dalo”. Ipak, malo ko se može pohvaliti time da je bio kapiten dva kluba, koja su, svaki na svoj način, obeležila istoriju ABA lige.

Još manje njih ima tu priliku da kaže da je igralo na Svetskom prvenstvu.

Priča Nikole Jokića o tome kako je kasno počeo da trenira košarku poznata je većini, ali malo ko zna da je “pionir” tog principa u našoj zemlji bio Branko Jorović, pošto je tek sa 17 godina ušao u profesionalni sport.

Pratite nas i na društvenim mrežama Facebook i Instagram – Objektiv.rs

“Moj dolazak u Čačak vezuje se za Borac kao matični klub, ali sam se prve tri sezone razvijao u Železničaru”, počinje priču naš sagovornik.

Nema igrača u gradu na Zapadnoj Moravi, a da nije počeo u Želu. Tek posle bi put krenuo ka Borčevoj hali. Takav je bio slučaj i sa Željkom Obradovićem, Draganom Kićanovićam, Vladom Androićem, pa i sa Brankom.

Nedugo po povratku u Borac, usledila je selidba u Beograd.

“Sigurno da su za moj prelazak u FMP najviše uticale igre koje sam pružao u Prvoj B ligi, gde sam i po indeksu i košgeterski bio na vodeća dva mesta. Sa druge strane, Borac je imao određenih finansijskih problema i FMP je u sklopu te saradnje pomagao čačanskom timu, a u suprotnom smeru su išli talentovani pojedinci. Ja sam bio prvi koji je na osnovu toga prešao u Železnik”.

Ispostaviće se, pun pogodak i za igrača i klub. Usledila je neočekivana dominacija na Jadranu, osvajanje zlatne medalje na Univerzijadi 2005, kao i domaći trofeji.

“Jedino smo Krstović, Vasić, Mile Ilić i ja bili u timu koji je osvojio trofej u ABA ligi i 2004. i 2006. godine. Po sistemu rada, FMP je bio klub koji je stvarao igrače i od toga živeo, tako da je za tri godine mog boravka tamo, dosta njih došlo, koristilo priliku i odlazilo dalje”.

Ta 2006. posebna je za Jorovića. Kao kapiten je predvodio generaciju u kojoj su bili još i Cvetković, Marinović, Savanović, pomeniti Krstović… A šta ih sve povezuje? Pa, baš taj period u Borcu. Nezaboravna sezona u kojoj je FMP ligaški deo završio na trećoj poziciji, na “fajnal-ejtu” izbacio Crvenu zvezdu u polufinalu, a u završnom meču savladao Partizan za drugi šampionski prsten u tri sezone.

“Priča u vezi sa tim prstenom je više nego interesantna. Malo ljudi zna za tu situaciju. Naime, po uručenju pehara, koji sam kao kapiten podigao, dobili smo i kutije sa prstenom unutra. U trenucima slavlja, davanja intervjua i fotografisanja, prsten je nekako ispao. Nije mi bilo baš svejedno u tim momentima, ali sve je rešio Davor Ristović, tadašnji sportski direktor kluba, koji mi je poklonio svoj. Tako da veliku zahvalnost za to što sam se iz Sarajeva vratio sa prstenom dugujem upravo njemu”, objašnjava Branko i kroz smeh dodaje da i dalje nalazaču sledi nagrada.

Nakon svih tih uspeha i rezultata, logično je usledio i poziv u nacionalni tim. Jorovićeva fantastična godina se poklopila sa Svetskim prvenstvom u Japanu.

“Leto puno rada, odricanja i velikih očekivanja. Dosta puta ispričana priča. Pripremne utakmice su bile odlične, imao sam važnu ulogu u timu, ali nažalost isprečila se povreda leđa”.

Foto/Profimedia.rs

I pored iste, Jorović je nastupio na planetarnom šampionatu. Povreda se samo pogoršala, a da je nije bilo i njegova karijera bi krenula drugim putem. Putem Španije. Posao je bio sklopljen sa Đironom, milionski ugovor je bio na stolu, ali nije prošao lekarske preglede.

“Sada, posle 14 godina, takve povrede se rešavaju rutinskom operacijom. U to vreme smo Peđa Stojaković i ja imali identičnu situaciju. Ja sam se operisao u inostranstvu, nažalost oporavak je dugo trajao. Više puta sam već rekao da bih se uvek odazvao pozivu za nacionalni tim, bez obzira na sve”.

Takav moment mnoge bi “slomio”.

“Ja sam u životu uvek pozitivan i dobro motivisan. Većina profesionalnih sportista ima takav pristup što im pomaže da ostvare vrhunske rezultate. Nijednog trenutka nisam pomislio da se neću oporaviti i vratiti na teren. Naravno da je bilo teško u pojedinim trenucima, ali vera u sebe, profesionalna odgovornost i podrška najbližih mi je davala dovoljno volje i snage da sve prebrodim. Oporavak od diskus hernije je dug i čovek mora biti strpljiv, dosledan i uporan”.

Najnovije sportske vesti čitajte i na našoj iOS i android aplikaciji – Objektiv.rs

Rehabilitacija je bila povezana sa boravkom na Malom Kalemegdanu, koji se nije završio očekivano.

“U svakom timu gde sam igrao sam pružao maksimum, bio profesionalac i željan rada i trofeja. Tako sam i prelaskom u Crvenu zvezdu 2008. godine bio spreman na što brži povratak na teren i ponovno dokazivanje. Ljudi su bili potpuno posvećeni mom oporavku, ali je vreme prolazilo, neki novi mladi, perspektivni igrači su se pojavili i ja sam procenio da je za mene najbolje da odem. Kao što su ljudi iz Zvezde izašli u susret po pitanju operacije i oporavka, tako sam i ja na neki način njih ispoštovao i raskinuo ugovor na svoju štetu. Sport je ipak jedan veliki biznis”.

Posle Zvezde, došla je sjajna sezona u grčkoj Kavali, potom ulazak sa Lajonsima u ABA ligu i osvajanje KLS-a sa matičnim Borcem. Zatim, boravak u Nemačkoj i onda povratak u regionalno takmičenje.

Nova “Cinderella story”, ovoga puta u dresu Igokee.

“Prva godina u Aleksandrovcu, neverovatna energija, neponovljiv tim i sezona. Jadranska liga i Evroliga su zbog nas promenili pravila, ha ha. Ja sam uvek imao motiv i želju da igram Evroligu i mislim da sam to igrački zaslužio. Nažalost, posle te izgubljene prilike nisam više imao šansu da nastupim u elitnom takmičenju. Pokušaću taj san da ostvarim u trenerskoj karijeri, ja sam uvek dobro motivisan”.

Podsetimo, pravila te 2013. su bila takva da je mesto u Evroligi pripadalo prvoplasiranom u ligaškom delu takmičenja ABA, što je bila Igokea. Ipak, tokom sezone isto je promenjeno, pa je put evropske elite išao pobednik “fajnal-fora”, odnosno Partizan.

Branko Jorović je karijeru završio 2016. godine nakon teške povrede kolena. U tim momentima je nastupao za Kluž, a za Rumuniju se vezuje i start trenerskog posla. Ove sezone, Jore je ipak odlučio da se vrati na početak i preuzme klub u kojem je i sve krenulo, Železničar. U ekipu je došao u nezgodnom momentu, na rubu eliminacije iz Druge lige. Ipak, do prekida šampionata usled epidemije koronavirusa, uspeo je da pobegne iz opasne u sigurnu zonu.

Foto/Privatna arhiva/Branko Jorović

“Žele je, posle dosta godina, nastupao u B ligi i ja sam na poziv ljudi iz kluba došao da pomognem na polusezoni da tim ostane u ovom rangu takmičenja, što je veoma važno za košarku u Čačku. Kako će se stvari u nastavku razvijati, zavisi od novonastale situacije u svetu i mogućnosti timova. Mislim da će sport pretrpeti veliki udarac, mnogi klubovi će imati finansijskih problema za učestvovanje u takmičenjima. Sumnjam i da će sezona imati pravu završnicu”, nastavlja priču nekadašnji reprezentativac Srbije.

Period bez košarke koristi na najbolji mogući način.

“Trenutno vreme provodim sa porodicom, takođe radim i na edukaciji koristeći stručne literature i razna “online” trenerska predavanja, čekajući donošenje odluka po pitanju sporta”, zaključuje Jorović.

Preuzimanje teksta ili delova teksta je zabranjeno bez odobrenja redakcije Objektiv.rs

Izvor: Objektiv.rs

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju

Komentari (1)

Ostavi komentar

Ostavite komentar