Kad je imala pet godina Saša Božović je prvi put videla sliku Uroša Predića „Kosovka devojka”. Njenoj starijoj sestri Ružici bio je rođendan. Na slavlje su stigli baka i deka s darovima. Pored ostalih, razmotali su jedan ćilim i okačili ga na zid. A na ćilimu – „Kosovka devojka”, koja je od tog trenutka osvojila srce devojčice Saše. Kako je rasla, saznavala je sve više ko je devojka sa slike i šta radi na polju Kosovu.
Kosovka devojka postala je za Sašu simbol dobrote i humanosti. Kad je završila gimnaziju najpre je mislila da studira književnost, koju je zavolela uz profesorku Desanku Maksimović. Prevladala je ipak Kosovka devojka, pa se upisala na Medicinski fakultet, koji je završila nekoliko godina pred Drugi svetski rat. Želela je da doktorira na temu „Kosovka devojka”, ali ju je rat u tome omeo.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Doživela je bombardovanje Beograda 6. aprila 1941, a zatim sa suprugom dr Borislavom Božovićem pobegla u Podgoricu. Suprug je otišao u partizane, a Sašu je, trudnu, uhapsila italijanska vojska i sprovela u logor „Kavaja” u Albaniji. Tamo je, u teškim uslovima, rodila devojčicu kojoj su nadenuli ime Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri.
Pošto su partizani razmenili zarobljene italijanske oficire za Sašu i malu Dolores, ona je došla na slobodnu teritoriju u Crnoj Gori i odmah, noseći bebu sa sobom, stupila u Narodnooslobodilački pokret. Sa svojim bolničarkama po ratištima Jugoslavije otvarala je bolnice u raznim objektima, zbrinjavajući i negujući hiljade ranjenika. Nažalost, neke je s bolničarkama i sahranjivala, smrtno ranjene. U ratu, 1943. godine, pred Neretvom, izgubila je svoju Dolores. Dok je Saša trčala od ranjenika do ranjenika, Dolores se izvukla iz bundice u snegu i od hladnoće preminula.
I sama je bila ranjena, dok je na putu za Pljevlja kamionetom išla po sanitetski materijal. Tom prilikom je i zarobljena, dok su poginuli Boško Buha, mladi borac i vozač Radan. Sve je Saša izdržala, stalno pred sobom videvši Kosovku devojku, koja joj je davala snagu. Iz rata je izašla kao pukovnik JNA.
A onda, novi zadatak, kao delegat JNA u Crvenom krstu Jugoslavije – zbrinjavanje ratne siročadi, dece bez roditelja i izbeglica, organizovanje narodnih kuhinja i drugih vidova pomoći.
Zatim je radila na VMA kao načelnik Grudnog odeljenja i zamenik načelnika VMA. Po odlasku u penziju nastavila je društveno-političku aktivnost, posebno s omladinom i vojnicima, pričajući im o ratnim godinama. Mnogi su joj, uzbuđeni njenim pričama, govorili: „Saša, piši sve to što nam pričaš”. I Saša je počela da piše. Prva njena knjiga „Tebi, moja Dolores” objavljena je u sedam-osam izdanja, u 70.000 primeraka i najčitanija je knjiga u Jugoslaviji 1980. godine, po oceni Narodne biblioteke Srbije. Nizale su se zatim nove knjige: „Sve naše Dolores”, „Ratne ljubavi”, „Kosovka devojka”, „Prijatelji” (priče za decu), „Moralne iskre”. Nastupila su teška vremena, građanski rat i raspad Jugoslavije, što je Sašu teško potreslo. U jednom članku u „Politici” tada su za Sašu napisali da je „lavica ranjenog srca”.
Preminula je 1996. godine i sahranjena je u selu Lisović kod Barajeva.
Posle njene smrti pokrenuta je inicijativa s piscima i zdravstvenim radnicima za osnivanje udruženja građana koje će nositi njeno ime, da se pamti. Tako je 2006. godine u Beogradu osnovano Društvo „Dr Saša Božović”, književno i humanitarno, koje neguje sećanje na njen lik i delo i ima oko 130 članova u desetak gradova Srbije. Društvo je do sada objavilo osam zbornika pesama i kratkih priča.
Pokrenuta je inicijativa i da se na kući u kojoj je živela, u bivšoj Lenjingradskoj ulici 9 na Vračaru, postavi prigodna spomen-ploča, ali je sve za sada ostalo na obećanjima. A zaslužila je Saša i mnogo više od spomen-ploče, možda i da se po njoj nazove neka ulica, da se nikad ne zaboravi Kosovka devojka Drugog svetskog rata.
BONUS VIDEO:
Izvor: Politika
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)