Mara je isekla KRUŠKU u dvorištu kako je deca ne bi brala, a onda se dogodilo ČUDO

Ona je bila centralna ličnost u svom gradu, a u komšiluku je važila za posebnu ličnost u svom kraju

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Ilustracija,foto: Shutterstock

Neki momenti iz detinjstva neretko ostanu zauvek u našim sećanjima. Često je reč ili o nesvakidašnjim trenucima koji su se urezali u našu pamet, ili o specifičnim ljudima koji su svojom neobičnošću i svojim potezima učinili naše dečije dane posebnim.

Jedna od njih bila je i tzv. Mara Vučić, koja je jednoj anonimnoj ženi bila centralna figura tokom odrastanja. Ipak, jednog dana uradila je nešto što se mnogima nije dopalo.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Stara gospođa Mara Vučić, centralna ličnost mog detinjstva i celog grada, sve do 80-tih godina, kad je tiho i neprimetno otišla na groblje. Imala je najlepšu kuću u srcu grada. Balkoni, na prvom spratu, su tako projektovani da je šetajući po njima mogla u dva-tri koraka pogledom dosegnuti po celoj čaršiji i okolini sve do Rajna, Staretine i Slovinja.

S njenih dvora se videlo ko ide iz Busije, Alicina kafana i Komitet. Na drugom pravcu, sve kuće i stambene zgrade; od pravoslavne crkve do parka. Često je u popodnevnim satima stajala na balkonu i odozgo posmatrala začarani grad.

Foto:Shutterstock

Seda, s paž frizurom i tankom crnom trakom oko glave, jednostavog okvira naočara za vid, bez kojih je niko nije video u poslednjih 30 godina. Iskrivljenih staračkih nogu, pod teretom krupnijeg tela, gegala bi se dok je obilazila veliko dvorište i voćnjak koji se prostirao iza kuće, sve do stambenih zgrada pravljenih oko 1965. godine.

Jedno jutro, prilično rano, sve nas je u zgradi pored, iz sna probudio zvuk testere i pilanja. Žene su u zgradi počele da se dozivaju i glasno pričaju kako je Mara pobudalila i testerom pila najbolju krušku u dvorištu. Svi smo očas bili na nogama i po prozorima. Začuđene komšije su se sjurile do drvene ograde i pitali je šta to radi? Pilajući bez prekida, kroz plač je odgovarala:

Foto: Shutterstock

-Dušo, dušo, ne mogu više gledati kako je deca beru i svaki čas mi upadaju u dvorište, radije ću je odseći.

Za neki minut stablo s krošnjom, punom divnih, zrelih krušaka se stropoštalo na travu. Starica s testerom je sela pored panja i u očaju plakala, nezaustavljivo. Njena mačka, jedina družbenica u toj velikoj, pustoj kući, mjaukala je i sve u krug išla oko nje, instinktom životinje je osetila nesreću i bila verni saučesnik u deljenju tuge. Čuo se plač isprekidan njenim kletvama:

– Dušmani, bolje da je nema, nego da ih jede svako!

Foto: Shutterstock

P.S. Na Fejsbuk profilu, kad sam objavila ovu priču, javi mi se nepoznata žena i piše:

– Živim u neposrednoj blizini kuće i voćnjaka o kojem pišete. Nikad mi nije bilo jasno kako je izniklo iz panja novo stablo kruške i nakrivo raste. Kruška rađa i ima divne, slatke plodove koje, bogami, svi beremo iz komšiluka.

Do danas razmišljam o ovoj vesti koja me fascinirala! Ko može kao Bog? Hvala mu što je vratio život u dečiji san, zato je Bog!

Izvor: Objektiv.rs, lolamagazin.com

Komentari (19)

  1. Mi ispred kuće imamo tri stabla višanja. Kada dođe vreme da se beru, ja berem od gore, sa merdevina, a ono što može da se bere sa zemlje ostavim da jedu deca koja prolaze. To oberem kad vidim da će prezreti i propasti. I nikad deca iz komšiluka nisu napravila nikakvu štetu. Samo deca koja ne znaju da ih niko neće grditi ponekad polome neku granu, kad beru u žurbi. Imaju ta deca voća i kod kuće, ali ima li išta lepše i slađe nego ubrati šaku višanja, šljiva ili jednu krušku i pojesti onda kada ti se jedu? Kaže mi komšinica (starija i od ove babe): "Komšija i ja sam ubrala 5 višanja sa tvog drveta", a ja se šalim: "Vidim ja da fali - brojim, brojim i nikako se ne slaže..." Posle sam joj nabrao višanja u jednu plastičnu kanticu od džema. Pustite decu da budu deca. Babe i dede, budite deca, duže ćete živeti...

    Odgovori

Ostavite komentar