"Sahranili smo je sa pokrivačima koje je volela": Hrabra Dina rodila dete SILOVATELJU i počeo je KOŠMAR

Dina Zirlot podelila je svoju ispovest u kojoj je otkrila kroz kakvu je trauma prošla dok je bila tinejdžerka, ali i šta se potom dogodilo u njenom burnom životu.

– Sa 17 godina bila sam silovana. Rodila sam bebu sa 18, a imala sam 19 kada sam je izgubila – započela je ona svoju potresnu priču.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Naime, Dina je, tokom tinejdžerskog perioda, jednog dana u svoju kuću pozvala prijatelja iz srednje škole. Tada je još mislila da joj je on prijatelj. Prisetila se kako je počeo da je dodiruje dok su bili u njenoj sobi. Iako ga je zamolila da prestane, on to nije učinio. Kako bi pobegla od neprijatne situacije, otišla je do kuhinje da sipa sebi čašu vode. Nije očekivala da će je pratiti.

– Sećam se da me snažno pritisnuo na kuhinjskom pultu i stavio ruku preko mojih usta. Pokušala sam da se odmaknem, ali me je stegnuo oko grla i tada sam počela da gubim svest. Tada više nisam imala snage da se borim, ostala sam mirna. Ne sećam se tačno kada je napustio kuću, samo se sećam kako sam se sagla da počistim krv sa poda. Nije mi ni palo na pamet da probudim majku ili da pozovem policiju. Bila sam u šoku. Otišla sam u krevet i nisam mogla da podnesem čak ni sopstveni dodir. Razmišljala sam o tome da li bih mogla da se udavim u našem bazenu. Zamišljala sam kako tonem, gledam sa dna bazena i otvaram usta – prisetila se ona najgorih trenutaka svog života

“Da li znate ko je otac?”

Dina je bila odličan učenik, član hora i čirlidersica grupe u svojoj školi. Međutim, nakon što je postala žrtva silovanja, popustila je u školi i prestala je da učestvuje u rekreativnim nastavnim programima. Osećala se grozno, neprekidno je povraćala, a suicidne misli su je sve češće pratile.

– Tek osam meseci kasnije moja majka je saznala šta mi se desilo. Ispod mog kreveta našla je knjigu o oporavku posle silovanja umotanu u novine. Plakala je, grlila me i odlučila da me odvede u bolnicu da bih se testirala na polne bolesti. Taj test je bio negativan, ali je test na trudnoću bio pozitivan. Tokom tih meseci mi nije ni palo na pamet da bi mučnina i neredovni ciklusi mogli da budu simptomi trudnoće. Gotovo da nisam ni imala stomak – priseća se Dina.

Potom je usledilo pitanje koje je na mladu devojku, žrtvu silovanja, delovalo poput mača.

– Da li znate ko je otac? – ravnim glasom pitala ju je medicinska sestra dok je kolutala očima.

– Silovana sam – odgovorila je Dina, gledajući kako u tom trenutku medicinska sestra prestaje da vrti olovku između prstiju.

Sa majkom se vratila na ultrazvuk.

– Bilo me je strah da podignem pogled prema ekranu i da se suočim sa nepobitnim dokazima – priseća se Dina.

Odustanak od abortusa

Rasplakala se, ali su je čekale još gore vesti. Beba koju je nosila u stomaku, devojčica, imala je hidranencefaliju, ekstremni oblik porencefalije u kojem gotovo potpuno nedostaju moždane polutke. Postojao je veliki rizik da će beba, kada se rodi, biti slepa, gluva ili imati ozbiljne kognitivne poremećaje.

– Majka me je upitala šta sad da radimo, ali ja sam bila već u osmom mesecu. Znala sam da moram da iznesem trudnoću. Tada je u Alabami abortus bio dozvoljen do 26. nedelje trudnoće. Iako sam mogla da podnesem poseban zahtev za abortus, to bi oduzelo jako mnogo vremena, novca i politika bi se umešala u celu priču. Uostalom, imala sam utisak da sam ja bila kriva zbog toga što fetus nije zdrav – istakla je Dina.

Prekinula je školovanje početkom četvrte godine. Majka i očuh pokušali su da je ohrabre da prijavi momka koji ju je silovao, ali ona nije ni mogla ni da zamisli da u sudnici punoj nepoznatih ljudi prepričava događaj koji se desio te užasne noći. Nije imala snage da se izbori sa stidom.

– Moja ćerka se rodila 27. oktobra 2005. godine. Nazvala sam je Zoe Lili. Prvo nisam htela da je vidim. Plašila sam se da će mi umreti u rukama, plašila sam se da ću je pogledati i osetiti isto gađenje kao što sam osećala prema sebi. Neurolog je rekao da beba nema refleks za sisanje, zbog čega je potrebna intubacija. Pitao me je šta bih htela da uradim. Rekao je da bi možda bilo najbolje “pustiti je da ode na miru” – istakla je ona.

Slike koje je u tom trenutku videla pred očima nikada neće zaboraviti:

– Sećam se da sam se sklupčala u porodilištu. Imala sam 18 godina, bila sam retraumatizovana i paralisana zbog neodlučnosti. Tada nisam mogla ni da zamislim kako će razvijati situacija u narednih godinu dana. Osećala sam da bih mogla da budem puna ljubavi prema detetu, a takođe sam volela da se moja devojčica nikada nije ni rodila.

Godina provedena u bolnici

Porodica je odvela Zoe kući.

– Moja porodica ju je volela čitavih godinu dana. Naučili smo kako da je hranimo. Često bi zaspala u mojim rukama, a ja bih mirisala njenu kosu, pokušavajući da dobro upamtim taj miris. Leti smo morali da je ušuškamo u ćebad, jer njeno telo nije moglo da kontroliše temperaturu – priseća se Dina.

Te godine njena porodica je svaki praznik provela u bolnici:

– Na Dan zahvalnosti usne su joj pomodrele i prestala je da jede, jer je imala infekciju bubrega. Zamalo nije umrla od antibiotika. Na Božić je opet završila u bolnici, vene su joj pucale od silnih infuzija. Postavili smo crvene čarape sa poklonima uz njen bolnički krevet i neprekidno pratili otkucaje njenog srca na monitoru. Onda je dobila dijabetes.

U mesecima paklene borbe za život malene Zoe, njena mama je upisala studije. Odlazila je na nastavu i jurila da vodi Zoe na lekarske preglede. U to vreme upoznala je mladića koji će kasnije postati njen suprug. Život joj je, kaže, bio u vrtlogu, ali je ipak osećala da ima kakvu-takvu kontrolu nad onim što joj se događa.

– Na Uskrs smo se vratili u bolnicu. Infekcija urinarnog trakta, nekontrolisana temperatura… Doktor nam je rekao da se pripremimo, da se bliži kraj… Poslao nas je kući kad je procenio da je stanje moje kćerke stabilno – seća se Dina najtežih trenutaka u svom životu.

“Nikada niste spremni za smrt deteta”

Za razliku od dana kada je silovana, Dina se do detalja seća dana kada je njena devojčica preminula:

– Imala je napade cele noći. To nije bilo neobično, ali moja majka i ja smo se dogovorile da ćemo je odvesti u hitnu pomoć ujutro. Obukla sam se, ali je majka rekla da sačekam 8 sati, kad mi se završe predavanja. Poljubila sam Zoe u obraz. Majka i očuh su je odveli kod doktora. Zvala sam je, ali nije odgovorila na poziv. Sećam se da sam pomislila: “Možda je to to” i neki strašni deo mene je odahnuo pri toj pomisli.

Dina kaže da roditelj nikada ne može da bude spreman za smrt svog deteta. Strašnu vest o smrti malene Zoe javio joj je prijatelj. Došao je u njenu porodičnu kuću i rekao:

– Moramo u bolnicu, Zoe je preminula.

Kad je čula strašnu vest, Dina je samo pala na pod. Činilo joj se da je to jedina stvar koju može da uradi. Ležala je i jecala, baš kao i onog dana kada je silovana.

– Gledala sam mrtvu leptiricu u prozoru. Nisam znala kako da reagujem. Zoe je preminula u naručju mog očuha. Osećala sam se kao prazna ljuska oraha. Držala sam njenju pidžamu u rukama i osećala užasnu prazninu. Želela sam da joj bar još jednom poljubim ručice. Sahranili smo je sa pokrivačima koje je najviše volela. Htela sam da legnem pored nje, htela sam da sve bude gotovo… Kako sada nastaviti dalje? Osećala sam se kao da me je progutala ogromna crna rupa, uništavajući sve delove mog bića koji su bili dobri i nežni, sve dok od mene nije ostalo ništa. Bukvalno ništa – priseća se Dina.

“Žalim za Zoe”

Tuga je, kako je istakla, obuzima i 12 godina nakon smrti ćerke.

– Deo mene i dalje briše krv sa belih pločica. Ja sam mrtvi moljac na prozorskoj dasci. Zakopana sam ispod prljavštine. Sada imam tri kćerke koje volim do te mere da ih povremeno verovatno gušim svojom ljubavlju. Ali i dalje žalim. Žalim za onim što je oteto od mene, za osobom koja sam mogla da postanem, i žalim za svojom prvom kćerkom. Zar ona nije zaslužila normalan život? – upitala se Dina.

-Da sam imala mogućnost da abortiram u osmom mesecu, sada znam da bih definitivno pristala na to. Srce moje prve kćerke moglo je da stane dok je bila na sigurnom, u mom stomaku. Ne bi trebalo da molimo za dozvolu kako bismo odlučile šta je najbolje za nas i našu decu, čak i za onu koja se nikada neće roditi – zaključila je.

Ginekolog na ultrazvuku uočio nešto STRAŠNO i poslao je na ABORTUS: Nije ga poslušala i desilo se ČUDO