Otišla od roditelja, živela u “logoru”, pa doživela traumu za ceo život – ovo je najveća sportska krađa!

Imate 16 godina, od roditelja ste otišli još kao jako mladi, živite u sportskom internatu kao u vojsci. Jedete ono što vam daju, slobodno vreme za vas ne postoji, pred vama su treninzi, treninzi i samo treninzi.

Takav je bio život rumunskih gimnastičara i gimnastičarki od 70-ih, do kraja 20. veka, a sve zarad uspeha.

Nađa Komaneči je “krivac” za ekspanziju ovog sporta u nama susednoj zemlji, a svako dete talentovano za sport je želelo da bude gimnastičar, jer je to siromašnim roditeljima davalo nadu da njihov potomak može da im donese šansu za boljim životom.

Gimnastika u vreme rezima Čaušeskua bila je deo zvanične propagande koja je imala zadatak da pokaze superiornost komunizma.

Uspeh u ovom sportu se postizao tako što je ovim mladim devojcicama bilo uskracivano detinjstvo. Od šeste godine one su morale da zive, rade, spavaju i jedu u specijalnim skolama. Obično su trenirale po sedam sati dnevno ili nedeljno 42 sata. Pravila međunarodnog gimnastičarskog komiteta dozvoljavaju samo 30 sati sedmicno.

Metodi obuke često su bili brutalni. Jedan trener je 1992.godine kažnjen zatvorskom kaznom od osam godina posto je bacio jedanaestogodišnju devojcicu na zemlju posle jedne greske. Devojčica je slomila vrat i dva dana kasnije umrla.

Da je sve tako, pokazuje i film pod nazivom “Golden girl”, koji govori o Andrei Radukan, naslednicom Nađe Komaneči, kojoj je u Sidneju 2000. godine oduzeto zlato na Olimpijskim igrama.

Ona je tri­jum­fo­va­la u vi­še­bo­ju, a bi­la je naj­bo­lja i u ekip­nom tak­mi­če­nju, dok je ekip­no u pre­sko­ku na istom tak­mi­če­nju osvo­ji­la sre­br­nu me­da­lju. Njoj je Me­đu­na­rod­ni olim­pij­ski ko­mi­tet od­u­zeo me­da­lju ko­ju je osvo­ji­la u po­je­di­nač­noj kon­ku­ren­ci­ji, dok je za­dr­ža­la ekip­ne. Ra­du­kan je ka­žnje­na po­što je bi­la po­zi­tiv­na na do­ping te­stu na pse­u­do­e­fe­drin, za­bra­nje­ni sti­mu­lans ko­ji se na­la­zi u lie­ku za pre­hla­du, a ko­ji joj je dao le­kar re­pre­zen­ta­ci­je.

Kako je sam doktor potvrdio, on joj je dao lek za glavobolju, pošto se mala Andrea požalila da ima bolove i da ne može baš najbolje da diše. Ipak, rumunski lekar je delom pogrešio, jer je umesto istog leka bez pseudofedrina, devojčici dao tabletu sa “zabranjenom” supstancom.

Nakon osvojenog zlata, otišla je na doping kontrolu, gde se rezultat bio pozitivan, a Andrea je u svojoj knjizi koju je objavila 2010. godine istakla da je nakon što je popila lek osetila vrtoglavicu i da joj nije pomogao protiv temperature i kašlja.

Andreina timska koleginica Simona Amanar, nakon što joj je pripalo Andreino zlato, rekla je da se ne oseća kao olimpijska šampionka i na taj način, kao i ceo rumunski tim, podržala mladu Rumunku.

„Ovo zlato pripada Andrei, nisam ga osvojila. Ona ga je osvojila, ova medalja je njena, odbijam da uzmem olimpijsko zlato„, rekla je Amanar.

Rumunka kojoj je nepravedno oduzeta zlatna medalja je pokušala pre nekoliko godina da na sudu dokaže nevinost i objasni razne nepravilnosti koje su se dogodile na doping testu, međutim, to je bilo uzalud.

Nikada joj nije vraćeno zlato, ali svi je već 20 godina vide kao pobednicu. Osim nje. Jer zlatna medalja nije kod nje i nikada neće biti, a samo ona zna koliko je znoja i krvi prolila za parče metala oko vrata.

Piše: Nikola Husein