Lider Srpskog pokreta obnove i srpski književnik Vuk Drašković u ekskluzivnom intervjuu za Objektiv otkriva ko je kriv za raspad Jugoslavije, kao i ko je i kako mogao da spreči krvoproliće. On u razgovoru za naš portal ističe da su velike sile samo pomogle “našem samoubistvu”, tako što su ga podsticale.
Vuk Drašković, čovek je čija se svaka reč meri iz više uglova, objavio je svoj novi roman u kome otkriva zašto Jugoslavije više nema, ko su glavni nalogodavci njenog ubistva. Zatekli smo ga u njegovoj kancelariji, a nakon potpisivanja knjige razgovor je mogao da počne.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Da li je roman “I grob i rob” logični naslednik romana “Aleksandar od Jugoslavije”?
-Jeste. Roman počinje šokantnim suđenjem ubicama i organizatorima ubistva kralja Aleksandra. Šokantnim, jer je prva francuska optužnica bila podignuta samo protiv trojice neposrednih učesnika u atentatu: ustaša Mija Kralja, Ivana Rajčića i Zvonimira Pospišila. Za francuskog tužioca, oni nisu bili teroristi, nego obični kriminalci, a glavne organizatore – Antu Pavelića, Ivana
Perčevića i Eugena Kvaternika – prva optužnica nije ni spomenula. Nakon pobune Aleksandrovih ratnih drugova, francuskih generala i admirala, kao i nacionalne elite te zemlje, ta sramna optužnica je povučena, ali je i nova zaobišla Benita Musolinija, glavnog pokrovitelja zločina. Kad sam pisao roman, nisam mogao znati da će toliki brojni srpski istoričari i analitičari govoriti da je Blagoje Jovović, atentator na Antu Pavelića, pucao u “sudski neosuđenog” čoveka. Pavelić nije, zaista, bio osuđen od jugoslovenskog komunističkog suda, ali jeste u francuskoj 1936. I on, i Ivan
Perčević, i Eugen Kvaternik osuđeni su na smrt, na giljotinu, ali presuda nije mogla biti izvršena jer su se sklonili od pravde u Italiju, kod Musolinija.
Zašto naziv “I grob i rob”?
-Zbog toga što nam je onaj poklič “Bolje grob nego rob” od 27. marta 1941. doneo oboje; stotine hiljada grobova i milione robova. To je najtragičniji dan u srpskoj istoriji. Da nije bilo vojnog puča, Rajh ne bi okupirao Kraljevinu Jugoslaviju, ne bi bilo Ante Pavelića i ustaškog genocida, ne bi bilo ni ravnogoraca ni partizana, a ni komunističke revolucije. U mom romanu je i tajni plan kneza Pavla. Sačuvati državu od rata sve dok Hitler ne napadne Sovjetski Savez i dok Amerika ne uđe u rat protiv nacista i fašista. Napasti Hitlera, kad zaglavi na ruskom frontu…
JUGOSLAVIJA JE MORALA BITI SRUŠENA
Zašto je Jugoslavija morala biti srušena?
-Kraljevina Jugoslavija nije morala biti srušena 1941. godine. Samo formalno, 25. marta država je potpisala protokol o savezu sa Nemačkom, Italijom i Japanom. Suštinski, te tri sile garantovale su vojnu neutralnost Jugoslavije. Hitleru se žurilo, u tajnosti je spremao napad na Sovjetski Savez, te mu je bilo mnogo stalo do toga da Jugoslavija bude mirna. Nije želeo ratnu avanturu na Balkanu.
Potpisivanju bečkog protokola prisustvuje i Ivo Andrić, naš tadašnji ambasador u Berlinu. Rekao je: Ništa nismo dali, ničeg se nismo odrekli, a sve smo sačuvali! Bio je to, zaista, diplomatski trijumf kneza Pavla. U dramatičnim okolnostima, izborio se za nemoguće. Francuska je bila okupirana, Sovjetski Savez je bio u savezu sa Hitlerom, Amerika je bila vojno neutralna, Musolini je bio pregazio Albaniju i zagazio u Grčku, a Bugarska, Rumunija i Mađarska bile su sa Hitlerom. Protiv Rajha tada se tukla samo Britanija, a i ona je bila daleko i pod bombama… U takvim okolnostima knez Pavle je sačuvao vojnu neutralnost države, izbegao rat i katastrofu.
Ko su pravi inspiratori sloma Kraljevine Jugoslavije?
-Glavni inspiratori puča u Beogradu bili su Britanija, od Britanaca podmićeni srpski general i oficiri, crnorukaška nacionalna inteligencija i Srpska pravoslavna crkva. Puč podstiče i Sovjetski Savez, da bi Hitlerov rat sa Jugoslavijom odložio njegove planove o pohodu na Rusiju. Amerikanci traže da uđemo u rat, u koji oni tada neće da uđu, kako bismo oslabili Hitlerov pritisak
na Britaniju. Svi naši prirodni saveznici tada žele da izvršimo samoubistvo, da se žrtvujemo za njihove interese.
UČEŠĆE VELIKIH SILA U SLOMU ZEMLJE
Da li su Jugoslaviju slomile velike sile ili sam narod iznutra?
-Velike sile su podsticale naše samoubistvo, a niko tako surovo i nemilosrdno kao Velika Britanija. Vinston Čerčil je naložio svom ambasadoru Ričardu Kembelu: Gnjavi, muči, ujedaj kneza Pavla, njegove ljude i komandante, moramo ih uterati u rat! Čerčil je i autor proglasa koji je BBC, na srpskom, uputio srpskimvojnicima i omladini: Morate slediti kosovsku žrtvu kneza Lazara i odabrati carstvo nebesko! Ipak, glavni krivci za državnu i nacionalnu tragediju pokrenutu 27. marta 1941. nisu stranci, nego “ludi Srbi”. Zašto ovo kažem? Na vest da smo potpisali bečki protokol sa silama osovine, Radio Beograd je počeo da emituje – posmrtni marš. U istom času, Ante Pavelić, koji je tada u Italiji, kaže ustaškim banditima: Ovo je crni dan za nas, propali smo, jedino nam ostaje nada da će ludi Srbi srušiti bečki sporazum!
I ta nada mu se ispunila?
-Ispunila se, na našu nesreću. Neće proći ni dva dana, od Britanaca podmićeni srpski general ii oficiri, Apisovci u vojsci i nacionalnoj eliti, srpski patrijarh i vladike ispuniće najveću želju srpskih najvećih neprijatelja! Profesor Slobodan Jovanović piše proglas podrške generalima Mirkoviću i Simoviću, ispod svog proglasa potpisuje još maloletnog kralja Petra. A patrijarh Gavrilo
Dožić pričešćuje podmićene generale kosovskim zavetom kneza Lazara, poziva narod u carstvo nebesko. Stotine hiljada nesrećnika završiće u tom carstvu, ali ne i patrijarh Gavrilo sa njima.
DEO U SLOMU DŽAVE IMALA I IDEOLOGIJA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
Da niste preoštri prema patrijarhu?
– Glavni junak mog romana je ogorčen na “ideologiju Srpske pravoslavne crkve”, kako on kaže. To je “ideologija smrti”. Srpska crkva propoveda da je ceo srpski narod Isus Hristos i da mora da postrada kao Hristos, da između zemaljskog i nebeskog bira nebesko, između života i smrti da bira smrt! To je, po njima, i Lazar učinio na Kosovu, što nije istina. Junak mog romana, koji je novinar i savetnik kneza Pavla, i sam je završio u “carstvu nebeskom”. Nije doživeo tragične reprize 27. marta, u poslednjoj deceniji prošlog veka. Srbima je, u tadašnjoj Srpskoj Krajini,
međunarodnim “Planom Z-4” bila zagarantovana Srpska država u hrvatskoj državi: ustav Krajine, parlament, vlada, predsednik, njihova moneta, parvo i na sklapanje međunarodnih ugovora. Lideri Krajine, Srpska crkva, Milošević, sve vodeće političke stranke u Srbiji su to odbile, uz pokliče da je bolje biti grob nego rob, nego živeti u državi Hrvatskoj! Samo je SPO, samo sam ja,
mesecima, javno, preklinjao da taj Plan bude prihvaćen i upozoravao da će se, odbijemo li, dogoditi slom Krajine i progon Srba iz Krajine. Proglašen sam za nacionalnog izdajnika, čak i za ustaškog doglavnika. Takođe, 1999. godine apelujem da se prihvati sporazum sa kosovskim Albancima i da se izbegne rat sa NATO alijansom. Uzalud. Ponovo smo, na krilima kosovskog zaveta, završili u “carstvu nebeskom”. Izgleda da će nam se 27. mart ponavljati sve dok budemo proslavljali nacionalne tragedije i dok krivcima za njih ne bude suđeno. Nije patriotizam nanositi nesreću i narodu i državi, nego je to zločin, izdaja. U Srbiji se, nažalost, za izdajnike proglašavaju ljudi koji žigošu nacionalne izdaje, zločine i zločince.
Koji je ključni momenat u slomu Kraljevine Jugoslavije?
-Prelazak akademika Slobodana Jovanovića i patrijarha Gavrila Dožića na stranu pučista. Bez podrške njih dvojice, puča ne bi ni bilo. Ovo kaže junak mog romana, koji je bio svedok svega, i ja mu verujem.
RASPAD ZEMLJE SE MOGAO SPREČITI
Da li se taj slom i kako mogao sprečiti?
-Verovatno da. Knez Pavle, nažalost, nije poslušao savet generala Kosića, ministra vojnog, da 26. marta ne napušta Beograd, nego da uhapsi generale Simovića i Mirkovića, koji su, takoreći javno, najavljivali puč. I da iz Radio Beograda budu uklonjeni britanski agenti.
Da odemo malo u svet fikcija, da je Jugoslavija ostala, kako bi danas izgledao Balkan i gde bi on bio?
– Jugoslavija bi bila ustavna parlamentarna monarhija, verovatno federalizovana po uzoru na SAD ili današnju Nemačku. Bila bi među prvim osnivačima NATO alijanse i članicama EU, a u njoj bi živelo oko 30 miliona ljudi.
Da vas vratim na jednu vašu pređašnju priču i pitam vas da li je slom Jugoslavije razbio i njive Deda Avrama junaka knjige “Tamo daleko”?
-Razbijanjem Jugoslavije na kraju 20. veka, u poraze su pretvorene sve pobede Srbije na početku tog stoleća. Svi Srbi živeli su u državi koju je 1918. stvorio kralj Aleksandar , a posle Drugog svetskog rata je obnovili komunisti. Imanje Dede Avrama, iz mog romana “Tamo daleko”, bila je upravo Aleksandrova Jugoslavija. Ubijena je dva puta. Prvi put 27. marta 1941, u
Beogradu. Drugi put, na kraju 20. veka. I tada su ključne njene ubice “ludi Srbi”.
JUGOSLAVIJE VIŠEBITI NEĆE
Hoćemo li i kada ponovo imati prilike da živimo u kakvoj takvoj Jugoslaviji i ako hoćemo, kada?
-Nećemo. Nikada. Pa, vidite li ovu ofanzivu zla i mržnje na Crnu Goru? Opet Srpska crkva huška na pogibiju, opet u ime Lazara, u ime Kosova, u ime “srpskih svetinja”, crkava u Crnoj Gori, koje su kamenjem iz Crne Gore zidali Crnogorci. Opet se vladike i popovi odriču Hrista, onih njegovih reči upućenih Samarjanki, kraj bunara: nećemo se moliti ni u Hramu, ni na Gori, nego u srcu
svom, jer smo deca istog Oca. Nije Hristos u crkvi, pa zvala se ona srpska ili crnogorska, nego je Hristos u – srcu čovekovom.
Piše: Darko Zlojutro
Preuzimanje teksta ili delova teksta dozvoljeno isključivo uz navođenje izvora i linka ka stranici Objektiv.rs
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (14)
Prvu Jugoslaviju su ubili Srbi ubistvom hrvatskog nacionalnog predstavnika Radica u Skupstini.
To reče Vuk koji je upravo bio glavni "ludi" Srbin 80-ih godina kada je pisao i delovao podbunjujući narod na to čega se sad odriče.
Priče Vuka mahnitoga