Sedmočlana porodica srećno je živela na svojoj farmi. Vredno su radili na imanju, jer su znali da “ako ne radiš, onda ne jedeš”.
Te 1966. godine, tada četrnaestogodišnja Linda Olson upravljala je traktorom.
“Mama i tata su očekivali to od svih nas, najstarije sestre Violet, mene, mlađeg vrata Leonarda i osmogodišnje Vere Najmlađi Bili je tada imao dve godine”, počinje svoju ispovest sada 68-godišnja Vera, koja danas ima dve ćerke i petoro unučadi, piše Mirror.
Objašnjava da najmlađi brat nije umeo da izgovori njeno ime – Linda, već ju je zvao Nina.
Kobnog dana Linda je sela u traktor da bi posejala krompir.
Kada je završila posao, vraćajući se traktorom ka kući, nije mogla da ga zaustavi, kočnica nije radila.
Traktor je nastavio pravo ka kući, ka mestu gde se igrao mali Bili.
“Svom snagom sam pritiskala kočnicu, ali mašina nije htela da stane i jurila je ka kući. Vikala sam – Ne mogu da zaustavim traktor” i videla sam mamu kako shvata da se pred njom odvija horor”, priča Linda.
U sekundi je mašina od dve i po tome udarila u kuću srušivši drveni zid. Baš na mestu gde je Bili stajao.
“Više ga nismo videli. Gde je Bili? Vrištala sam. Mama je skočila, mašinu vratila u rikverc i izvadila ključeve traktora, te ga je tako zaustavila. Onda smo ugledali Bilija. Uzela sam ga u naručje polusvesnog. Izustio je samo “jao, Nina, jao”. Zvao me je Nina jer nije umeo da izgovori Linda. Ponavljala sam sebi pitanje “Zašto traktor nije stao, da li sam nešto pogrešno radila”…
“Ništa nije bilo pogrešno sa kočnicom”, rekao je otac.
Iako je nikada direktno nije okrivio za nesreću, ova rečenica ju je proganjala godinama.
“U samo jednom danu, kada je moj divni brat poginuo, moj ceo život se preokrenuo. Te noći smo svi bili na sedativima da bismo pregirali ovu najstrašniju noćnu moru. Sledećeg jutra moj otac je došao do moje sobe i rekao mi – moraš da ustaneš, moramo da nastavimo dalje. Ustati tog jutra i narednih dana bila je najteža stvar na svetu. Nisam znala kako ću ljudima pogledati u oči, jer će svi misliti – Ona je ubila brata. Mučila sam sebe pitanjima – zašto je Bog dozvolio da se ovo dogodi i zašto sam ja tog dana bila na traktoru?”, preslišavala se Linda nakon tragedije.
Kako kaže o nesreći nisu razgovarali, život se nastavio, ali bliskost je nestala. Majka se povukla u svoj svet tuge i bola.
Linda je krenula u srednju školu, uglavnom je bila sama i retko je pričala. Vera joj je pomogla da nastavi dalje.
Sa 18 je otišla na koledž. Skup u crkvi joj je pomogao da izađe pred druge i ispriča svoju priču.
“Bila sam prestravljena, srce je htelo da mi iskoči, ali znala sam da to moram da uradim. Sećam se suza u očima drugih. Svi su posle toga bili jako ljubazni i puni podrške. Nisu me osuđivali. Zagrlili su me. Taj trenutak je bio veliki preokret u mom životu”, iskrena je Linda.
Kaže da je posle seanse sa psihoterapeutom uspela da nastavi dalje bez užasnog osećaja krivice.
“Tek kada sam uspela sebi da oprostim, mogla sam da nastavim dalje”, zaključila je Linda, koju je brat Bili zvao Nina.
Udala se 1982. godine za Rika i dobili su dve ćerke. Rade kao savetnici, treneri, motivacioni govornici.
“Mnogo je godina bilo potrebno da prođe dok sam smogla snage da izgovorim rečenicu – ja sam ubila brata. Dug je put bio do toga da sama sebi oprostim, ali naučila sam važnu lekciju. Kada oluja dođe, treba da definišete emocije, treba da se suprotstavite. Tek tada možete da nastavite dalje”, savetuje Linda.
Komentari (0)