U doba pandemije koronavirusa prinuđeni smo da sedimo kod kuće i svakodnevno nam preti lenjost. Zoran Milić, psihijatar i psihoterapeut objašnjava da li je lonjost toliko loša i kako je pobediti da ne postane navika.
“Lenjost je izostanak inicijative, pasivnost, dokonost, nedostatak volja, odlaganje. Hronična lenjost, ipak, nije isto što i kada neko jedan sat ili jedan dan oseća potrebu da se odmori od svega što ga pogađa. Lenjost je navika da je lakše da ne razmišljamo o obavezama u budućnosti, o onome što će zahtevati napor”, objašnjava Zoran Milić, psihijatar.
Kako navodi, neke stvari su urođene, a istraživanja pokazuju da postoje cele porodice lenjih.
“Uglavnom učimo da budemo lenji i to se dešava zbog toga što roditelji na neki način stimulišu odgovornost, kritikuju nas za napor, a ne hvale nas i dete lako sklizne i nađe lakši put, što onda roditelji kažnjavaju. Dete nastavlja da bira sve lakši put i uspeva da izdejstvuje da prvo igra igrice pa onda uči i tu je kraj. Roditelji koji ne postavljaju granice podstiču to”, upozorava.
Lenjost može biti osobina ili bolest.
“Obično svi drugi vide da smo lenji, pa nas pritiskaju, a pasivna garesija kao vid suprotstavljanja onima koji zahtevaju više od nas, kasnije kada odrastemo, postane vrsta navike. Od šefova čim osete pritisak, te osobe uspevaju da ne rade dovoljno dobro. Ako dopustimo sebi da uživamo kratko, to nije lenjost. Roditelji treba da objasne da nije sve što je prijatno dobro i da poneke stvari koje su neprijatne su korisne, a to je teško”, objašnjava Milić.
Lenjost može da odvede u bolest ukoliko smo neaktivni, gojazni, nema kretanja, izaziva i dijabetes, a može i da napravi da izgubimo kontakt sa ljudima, da komunikacija bude loša, pojavljuje se i krivica. Psihičke i fizičke bolesti mogu biti posledica lenjosti.
“Mozak je 3 odsto telesne mase, a troši 20-25 odsto energije, mi se trudimo da moždane aktivnosti minimiziramo, da uključimo auto-pilota i radimo stvari koje troše malo energije i čim počnemo da uživamo, jer vremenom naučimo da uživamo u malim stvarima, to postane opasnost jer izgubimo svrhu, a ona je osnov naše unutrašnje motivacije uz majstorstvo i autonomiju. Ako ne vidimo svrhu, ostaćemo gde smo, ma koliko bilo neprijatno”, precizira stručnjak.
Dobra organizacija dana predstavlja balans između odgovornosti i zadovoljstva.
“Zadovoljstvo se takođe planira, ali ono dolazi posle obaveza i odgovornosti, dakle balansirati odgovornost i zadovoljstvo. Zadovoljstvo je obavezno. Treća stvar koju treba balansirati je neka vrsta bliskosti. Rutina koja predstavlja osnov predvidivosti, daje sigurnost u ovo doba neizvesnosti i dobar balans između obaveza i zadovoljstva. U ovo doba pandemije neaktivnost je prinuda. To nije lenjost. U svemu treba pronaći cilj, jer cilj je ključ. Ako nemamo atraktivan cilj već nešto moramo, onda tražimo izgovor zašto to nećemo raditi. Ti spoljni faktori su u drugima, nedostatak samopouzdanja su unutrašnji”, precizira Milić.
Unutrašnji razlog je jači od volje, a kada izgubimo volju, onda treba naći cilj.
“Da bismo našli tu motivaciju, potrebno je setiti se prethodnih uspeha i zapitati se kako sam ih postigao, često čeprkamo po prošlosti tragajući za traumama, a budućnost je zastrašujuća i ostajemo zakucani u brigama, mislima, a rešenje je osmisliti dobar cilj, sagledati kako smo postizali uspehe jer oni nisu pali s neba i postaviti cilj. Nekoga pokreće da bi bili najbolji, a neke sloboda izbora”, objašnjava stručnjak.
Objašnjava da lenji nađu kraći put, te da je lenjost nekad i korisna, ali retko. Ako pređe u lošu naviku, onda prelazi u fazu pasivnog otpora da radimo ono što očekuju od nas.
“Neki ljudi sada sede u kući, a neki ginu za nas, kao što su doktori”, zaključuje psihoterapeut.
Кад човек нешто корисно ради и уради, аутоматски се и сам пред собом осећа корисним и задовољним на један здрав и лековит начин, па и одмор после таквог рада добија прави смисао. ,,Одмор после одмора,, и ленчарења нема тај важан и користан психофизиолошки ефекат, а ако је такво стање ленчарења постало преовлађујуће оно убрзо доводи до константног нерасполођења, свадљивости и разних других психосоциолошких поремећаја.