Osobine koje se povezuju sa psihopatijom mogu se ispoljiti i kroz način na koji ljudi pišu o sopstvenom životu, pokazuje novo istraživanje kliničkih psihologa. Naučnici su utvrdili da se različite osobine ličnosti mogu povezati sa upotrebom određenih reči, ali upozoravaju da analiza teksta ne može da posluži za postavljanje dijagnoze, piše Science Alert.
Psihopatija nije navedena kao zasebna dijagnoza u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM), niti je zvanična dijagnoza koju postavljaju psihijatri i psiholozi. Ipak, ovaj pojam se i dalje često koristi, naročito u kriminologiji, za opisivanje skupa osobina ličnosti koje mogu biti povezane sa problematičnim ponašanjem.
Prema trijarhičnom modelu psihopatije, tri ključne dimenzije su smelost, nedostatak samokontrole i bezosećajnost.
Novo istraživanje, koje su sproveli klinički psiholozi Kej Brej i Lora Drislejn sa Univerziteta u Misisipiju, pokazuje da se ove osobine mogu odraziti i na jezik kojim se ljudi služe, ali ne nužno na način koji odgovara uvreženoj predstavi o psihopati.
Rezultati su objavljeni u naučnom časopisu Personality and Individual Differences.
Tri osobine koje se povezuju sa psihopatijom
Istraživači ističu da psihopatiju ne treba posmatrati kao jedinstvenu kategoriju, već kao skup različitih dimenzija ličnosti.
– Ljudi često misle da je psihopatija jedna jedinstvena pojava, ali ona zapravo ima više dimenzija – rekla je Brej.
Prema njenim rečima, svako u određenoj meri može da ispoljava osobine koje se povezuju sa psihopatijom. Problem može nastati kada se sve tri dimenzije pojave istovremeno i u izraženom obliku.
Smelost podrazumeva, između ostalog, manju sklonost ka strahu i anksioznosti, dok se nedostatak samokontrole povezuje sa impulsivnošću i teškoćama u regulisanju ponašanja. Bezosećajnost obuhvata osobine poput nedostatka saosećanja i neprijateljskog odnosa prema drugima.
– Delom je to razlog zbog kojeg se sve manje koristi izraz „psihopata“ za označavanje ljudi, jer psihopatiju ne posmatramo kao jedinstvenu kategoriju – objasnila je Drislejn.
Ona je, međutim, naglasila da pojedinačne dimenzije ovih osobina mogu da predvide važne ishode, uključujući kriminalno ponašanje, ponavljanje krivičnih dela i nasilje među intimnim partnerima.
– Važno je da se ne zaustavimo na toj etiketi, već da proučavamo različite komponente, odnosno dimenzije psihopatije. Svaka od njih ima poseban skup posledica ili pojava koje može da predvidi – navela je Drislejn.
Analizirali kako ljudi pišu o najvažnijim životnim događajima
U istraživanju je učestvovalo 307 studenata osnovnih studija i 144 osobe koje su ranije bile u zatvoru, a potom su uključene u istraživanje iz lokalne zajednice.
Svi učesnici popunili su upitnik poznat kao Trijarhična mera psihopatije (TriPM), kojim se procenjuje izraženost tri navedene dimenzije ličnosti.
Nakon toga, od njih je zatraženo da napišu tekstove o sopstvenom životu i opišu tri vrste iskustava: najlepši trenutak, najteži period i prekretnicu koja je promenila njihov život.
Cilj istraživanja nije bio da se psihopatija dijagnostikuje na osnovu pisanja, već da se utvrdi kako se određene osobine mogu ispoljiti u svakodnevnom ponašanju, uključujući izbor reči i način pripovedanja.
Rezultati su pokazali da su učesnici sa izraženijom smelošću u svojim tekstovima ređe koristili reči povezane sa anksioznošću, poput „briga“, „strah“, „uplašen“ i „nervozan“.
Osobe sa izraženijom bezosećajnošću ređe su koristile izraze povezane sa negativnim emocijama, kao što su „loše“, „mržnja“, „povređen“ i „umoran“, kada su opisivale prekretnice u svom životu.
Nedostatak samokontrole imao je najveći uticaj na jezik
Od tri proučavane dimenzije, nedostatak samokontrole imao je najizraženiji uticaj na način pisanja.
Učesnici sa višim rezultatima u ovoj kategoriji znatno ređe su pominjali pozitivne ishode u sva tri zadatka pisanja.
Kada su opisivali najlepše trenutke i životne prekretnice, koristili su više negativnih izraza nego ostali učesnici. Međutim, ista razlika nije uočena u tekstovima o najtežim periodima njihovog života.
Ovi učesnici su takođe češće pominjali upotrebu psihoaktivnih supstanci i alkohola, koristeći reči poput „pivo“, „vino“, „pijan“ i „cigara“, kada su pisali o teškim periodima i životnim prekretnicama. Takav obrazac nije uočen u tekstovima o najlepšim trenucima.
Prema mišljenju istraživača, ovi rezultati pokazuju da osobine povezane sa psihopatijom mogu da se ispolje na različite načine, u zavisnosti od konkretne dimenzije ličnosti i životnog iskustva o kojem osoba govori.
– Posmatranje psihopatije iz višedimenzionalne perspektive omogućava nam da vidimo kako se ove osobine ispoljavaju i kod ljudi koji nisu deo forenzičkih uzoraka, odnosno kod osoba koje nisu počinile krivično delo – rekla je Brej.
Kako je dodala, takav pristup omogućava proučavanje uticaja ovih osobina na studente, poslovne ljude i međuljudske odnose.
Jezik nije dokaz da je neko psihopata
Rezultati dovode u pitanje stereotip prema kojem osobe sa psihopatskim osobinama uvek govore hladno, bez emocija i bez ličnog značenja.
Istraživanje ukazuje da njihov jezik može da sadrži emocionalne sadržaje i lične detalje, ali da način na koji opisuju određene događaje ponekad odstupa od onoga što drugi ljudi smatraju primerenim kontekstu.
Ipak, naučnici naglašavaju da se na osnovu izbora reči ne može zaključiti da neko ima psihopatiju, niti se takva analiza može koristiti kao samostalni dijagnostički alat.
Za bolje razumevanje i eventualno sprečavanje razvoja štetnih obrazaca ponašanja, potrebno je utvrditi kako svaka od tri dimenzije nastaje i na koji način utiče na ponašanje.
– Ako želimo da budemo u stanju da lečimo psihopatiju ili, u idealnom slučaju, sprečimo njen razvoj, moramo da razumemo mehanizme koji su u osnovi ove pojave. To podrazumeva razumevanje specifičnih faktora koji doprinose svakoj od tri dimenzije – zaključila je Drislejn.
Studija je objavljena u časopisu Personality and Individual Differences.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)