Ukoliko dete tokom dana neprestano nešto priča, pevuši, smišlja priče, postavlja pitanja ili jednostavno proizvodi zvuke dok se igra, možda nije reč samo o “bučnom detetu“. Takvo ponašanje može biti deo načina na koji dete istražuje svet, razvija govor, obrađuje iskustva i povezuje se sa ljudima oko sebe.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da se iz samog nivoa buke ne može zaključiti da je dete potpuno emocionalno stabilno, ili da mu je nervni sistem savršeno regulisan. Dečje ponašanje zavisi od uzrasta, temperamenta, situacije i brojnih drugih faktora.
Govor je važan za razvoj
Razgovor ima mnogo značajniju ulogu u detinjstvu, od pukog prenošenja informacija. Istraživanja razvoja jezika pokazuju da deca kroz komunikaciju sa odraslima, razvijaju jezičke sposobnosti, koje predstavljaju osnovu za kasnije učenje, čitanje i školski uspeh. Posebno su važne interakcije u kojima dete i odrasla osoba naizmenično govore, slušaju i odgovaraju jedno drugom.
Čak i kada dete samo govori dok se igra, takozvani “privatni govor”, može imati funkciju u razmišljanju i samoregulaciji. Deca često naglas izgovaraju ono što rade, planiraju ili pokušavaju da reše, a takav govor može da im pomogne u organizovanju ponašanja i suočavanju sa zadacima.
Zato rečenice koje odraslima zvuče kao beskrajno “brbljanje”, ponekad zapravo predstavljaju deo intenzivnog procesa učenja.
Pesma, priča i igra nisu samo zabava
Peva li dete dok se igra, izmišlja li melodije ili priča samo sa sobom? I to može biti deo njegovog prirodnog načina izražavanja.
Kroz igru i govor, deca vežbaju komunikaciju, razvijaju socijalne veštine i uče da regulišu ponašanje i emocije. Istraživanja pokazuju da određeni oblici igre mogu doprineti samoregulaciji, rešavanju problema i razvoju sposobnosti potrebnih za odnose sa drugima.
Zbog toga roditelj ne bi trebalo svaku glasnu igru, pevanje ili izmišljanje priča da posmatra samo kao ometanje. U mnogim situacijama, to je način na koji dete uči i izražava ono što mu se događa.
Osećaj sigurnosti igra veliku ulogu
Jedan od važnih elemenata zdravog razvoja, jeste odnos deteta sa roditeljem, ili drugim primarnim starateljem. Američko udruženje psihologa navodi da topli, otvoreni i podržavajući odnosi, predstavljaju važan deo zdravog razvoja, dok sigurna privrženost detetu pruža osnovu za istraživanje okruženja i interakciju sa njim.
Kada dete zna da će odrasla osoba odgovoriti na njegove potrebe i pružiti mu utehu, ono lakše razvija osećaj poverenja i sigurnosti. Takav odnos povezan je i sa boljom regulacijom emocija u ranom detinjstvu.
Zato otvorenost deteta u komunikaciji, može biti jedan od znakova da se u određenom okruženju oseća dovoljno sigurno da istražuje, pita, govori i izražava se.
Ne treba svaku buku tumačiti kao “dokaz sreće“
Ipak, važno je napraviti razliku između popularnih tvrdnji i onoga što istraživanja zaista pokazuju.
Glasno dete nije automatski srećno dete, baš kao što tiho dete nije nužno nesrećno ili uplašeno. Neka deca su jednostavno temperamentnija, energičnija i verbalno aktivnija, dok su druga mirnija i povučenija.
Zbog toga stručnjaci ne procenjuju emocionalno stanje deteta, na osnovu jedne karakteristike ponašanja, već posmatraju širu sliku,način na koji dete ostvaruje odnose, reaguje na roditelje, igra se, komunicira, reguliše emocije i prilagođava različitim situacijama.
Glasnost govori mnogo
Za roditelje koji svakodnevno slušaju dečje pesmice, pitanja bez kraja, izmišljene priče i glasno komentarisanje svega što se događa, takva buka ponekad može biti naporna. Ali u mnogim slučajevima, upravo kroz te zvuke dete gradi jezik, razmišlja naglas, vežba komunikaciju i istražuje sopstveni svet.
Najvažnije zato nije koliko je dete glasno, već da li ima prostor da bude saslušano, da postavlja pitanja, izražava emocije, igra se i razgovara sa odraslima koji su mu važni.
Dečji glasovi u kući možda jesu bučni, haotični i ponekad iscrpljujući,ali iza njih često stoji nešto veoma vredno,dete koje kroz govor, igru i pesmu svakodnevno uči kako da razume sebe i svet oko sebe.
Komentari (0)