Skoro dve trećine svih rasa pasa sadrži značajan procenat vučjeg DNK, što ukazuje na to da su se domaći psi i vukovi ukrštali tokom prethodnih milenijuma, pokazuje novo istraživanje objavljeno u Zborniku radova američke Nacionalne akademije nauka.
Glavni autor studije, Odri Lin iz Muzeja prirodne istorije u SAD, ističe da je ukrštanje pasa i vukova moguće, ali retko.
– Pre ove studije, konsenzus je sugerisao da pas ne može da ima mnogo, ako i imalo, vučjeg DNK da bi bio pas – navela je Lin.
U saradnji s kolegama analizirala je hiljade psećih i vučjih genoma iz javnih baza i otkrila da 64 odsto savremenih rasa pasa ima vučje pretke – čak i male čivave, prenosi BMFTV.
Najveći udeo vučjeg DNK zabeležen je kod čehoslovačkog vučjaka i sarloškog vučjeg psa. Kada je reč o rasama koje nisu nastale namernim ukrštanjem, najveći procenat, oko pet odsto, ima veliki anglo-francuski trobojac.
Iako psi sa vučjim DNK uglavnom teže da budu krupniji, ta osobina nije univerzalna. Primer je bernardinac, koji nema tragova vučjeg genetskog nasleđa.
Koautor studije, kustos Smitsonovskog muzeja prirodne istorije Logan Kistler, smatra da je vučji DNK u pseću populaciju ušao preko uličnih pasa. On objašnjava da su se oni verovatno razmnožavali sa ženkama vukova koje su napuštale čopore usled gubitka staništa izazvanog ljudskim faktorom.
– Vukovi su evoluirali da bi se prilagodili specifičnim staništima i uslovima, dok su pse ljudi doneli u svaki naseljeni deo planete – istakao je on.
Psi su se, dodaje, morali prilagođavati raznovrsnim sredinama, a vučji geni su im “dali prednost u nekim kontekstima“.
Analiza je takođe pokazala da psi sa malo ili nimalo vučjeg DNK imaju veću verovatnoću da budu druželjubivi, odani i laki za dresuru.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)