Priču o heroinskom zavisniku koji je postao kaluđer, kako bi izlečio svoju zavisnost, podelio je grčki novinar, Dimitrios Piskanis.
“Poznajem ga odavno i znam da je odlično svirao gitaru i da je imao metal bend, a smatram da je mogao da postane vrlo uspešan u svetu muzike, samo da se na tom putu nije isprečio heroin“, kaže Piskanis.
On misli da ga je heroin uništio, kao i većinu ljudi koji su probali ovu psihoaktivnu supstancu.
“Znam da je živeo za muziku, čak i više nego što je živeo za heroin. Gitara je prosto deo njegove ličnosti i bila mu je najbolji prijatelj, sve dok je nije prodao pre dva dana, kako bi zaradio novac za drogu…“, kaže Piskanis.
Nije video svog poznanika više godina, ali je skoro naleteo na njega prilikom šetnje Atinom. Kaže da i dalje izgleda loše, ali da je bitno da je živ. On ga je pozvao u njegov stan, kako bi se ispričali posle toliko godina, a ono što mu je prijatelj otkrio je novinar odlučio da podeli.
Zašto ne pokušaš da prekineš?
Ja ne mogu da prekinem. Narkoman sam već više od deset godina. Sve sam pokušao, ali sam uvek uprskao stvar. Čak ni Bog ne može da me spasi. Bio sam potpuno čist čak 16 meseci. Svih tih meseci nisam uzimao nikakvu drogu, nisam pušio travu, niti sam pio vino, a nisam čak uzimao ni aspirin. Jeo sam samo onoliko koliko mi je bilo potrebno da preživim… Ostavio sam sve.
I šta si posle uradio?
Radio sam, molio sam se, spavao, pa sve ponovo.
Gde si bio tada?
Daleko odavde. Bio sam u manastiru na Svetoj Gori. Od prvog dana kada sam kročio na to mesto osećao sam se preporođeno – kao da se život pre toga odjednom izbrisao. Odmah sam krenuo sa teškim radom, tako da nisam imao vremena ni o čemu drugom da razmišljam. Uveče sam legao u krevet sa Biblijom u rukama. O heroinu skoro da nisam uopšte razmišljao, sve do dana kada sam se vratio na taj mračni put.
Imao sam dnevnu rutinu: budio sam se u zoru, radio sam do zalaska sunca, jeo, molio se i spavao kao mala beba.
Sve je bilo tako tiho i mirno, a Bog je bio u meni. Ali onda sam ga razočarao… demoni su ušli ponovo u mene i nisam mogao da odolim. Proganjali su me i danju i noću. Prestao sam da spavam, grizao sam nokte i ruke, udarao o zid. Spustio sam ruku u svoje gaće i krenuo da masturbiram. Od tada sam počeo i po 20 puta dnevno to da radim, iako sam stalno molio Boga za oproštaj.
Na kraju sam tražio od monaha da napustim manastir. Nisam mogao više da izdržim. Stigao sam u Atinu pre mraka, nabavio heroin i onesvestio se pored trotoara. To je bio moj kraj.
Da li i dalje veruješ u Boga?
Naravno da verujem. Odnosno, verujem da postoji, ali ne i da je tu za sve nas. Nekima od nas je bolje sa drogom nego sa Bogom.
Preuzimanje teksta, ili delova teksta zabranjeno bez odobrenja redakcije Objektiv.rs
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Vratite životni balans: Saveti za sve koji su izašli iz izolacije (FOTO)
Zašto je nekada u redu da budete LJUBOMORNI na NAJBOLJU PRIJATELJICU?
Komentari (0)