Jedna od najhrabrijih ratnica koje Srbija pamti dobija dostojno obeležje: Milunki Savić se podiže spomenik

Jed­na od naj­po­zna­ti­jih i naj­hra­bri­jih rat­ni­ca u na­šoj ze­mlji, he­ro­i­na i do­bro­vo­ljac iz bal­kan­skih ra­to­va i Pr­vog svet­skog ra­ta Mi­lun­ka Sa­vić usko­ro bi tre­ba­lo da do­bi­je do­stoj­no obe­lež­je. Spo­me­nik u nje­nu čast bi­će po­dig­nut u na­se­lju Bra­će Jer­ko­vić, na me­stu gde se sa­da na­la­zi fon­ta­na, piše Politika.

Od­lu­ku o po­sta­vlja­nju spo­me­ni­ka je na obe­le­ža­va­nju 50 go­di­na od nje­ne smr­ti u Ale­ji ve­li­ka­na sa­op­štio Ni­ko­la Se­la­ko­vić, mi­ni­star za rad, za­po­šlja­va­nje, bo­rač­ka i so­ci­jal­na pi­ta­nja. U op­šti­ni Vo­ždo­vac, gde je Mi­lun­ka ži­ve­la, ka­ko smo sa­zna­li, već uve­li­ko tra­ju pri­pre­me ka­ko bi se pro­je­kat re­a­li­zo­vao.

– Od­lu­ka o po­sta­vlja­nju obe­lež­ja do­bi­la je sva odo­bre­nja, pro­šla sve ko­mi­si­je, pri­ku­plje­na je sva po­treb­na do­ku­men­ta­ci­ja… Sa­da mo­ra da se oda­be­re ma­te­ri­jal za po­sta­ment i oba­ve po­treb­ni ra­do­vi na za­vr­šet­ku spo­me­ni­ka – re­kli su u op­šti­ni Vo­ždo­vac.

Od tih po­slo­va za­vi­si i ka­da bi spo­me­nik mo­gao bi­ti po­sta­vljen. Na­se­lje Bra­će Jer­ko­vić je oda­bra­no jer u nje­mu Mi­lun­ka pro­ve­la po­sled­nje go­di­ne ži­vo­ta. Umr­la je 5. ok­to­bra 1973. go­di­ne u sta­nu ko­ji je do­bi­la za vre­me man­da­ta gra­do­na­čel­ni­ka Bran­ka Pe­ši­ća. Ova he­ro­i­na sla­vlje­na u ra­tu i za­bo­ra­vlje­na u mi­ru de­ce­ni­ja­ma je ži­ve­la u oni­žoj ne­u­slov­noj ku­ći­ci na Vo­ždov­cu u uli­ci ko­ja sa­da no­si nje­no ime.

– Mi­lun­ka je je­di­na je že­na u sve­tu ko­ja je od­li­ko­va­na naj­vi­šim fran­cu­skim or­de­nom, Rat­nim kr­stom sa zlat­nom pal­mom, ko­ji se do­de­lju­je is­klju­či­vo vi­so­kim ofi­ci­ri­ma. Pred stro­jem sa­ve­znič­kih sna­ga An­tan­te Or­den joj je uru­čio lič­no ko­man­dant ge­ne­ral Fran­še d’Epe­re. Zlat­nu Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu voj­nič­kog re­da o gru­di hra­bre rat­ni­ce oka­čio je pre­sto­lo­na­sled­nik Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, ko­man­dant srp­ske voj­ske na So­lun­skom fron­tu, a me­da­lju za hra­brost „Mi­loš Obi­lić” pred stro­jem Dru­gog to­plič­kog pu­ka dao joj je ge­ne­ral Bo­ži­dar Ter­zić, mi­ni­star voj­ni – re­kao je dr Vi­do­je Go­lu­bo­vić, hro­ni­čar Be­o­gra­da i je­dan od auto­ra knji­ge o Mi­lun­ki Sa­vić.

I po­sle to­li­ko go­di­na ne zna se tač­no ko­li­ko je Mi­lun­ka pu­ta od­li­ko­va­na. Spo­mi­nje se pet, 12, ali i 17 od­li­ko­va­nja.

– Na lič­nim fo­to­gra­fi­ja­ma se vi­di se­dam od­li­ko­va­nja, ali je Mi­lun­ka do­bi­la i pet Spo­me­ni­ca. U to vre­me že­ne po za­ko­nu ni­su pri­ma­ne u voj­sku, pa je mo­gu­će da su u do­ku­men­ta upi­sa­na mu­ška ime­na. Za Mi­lun­ku su ko­ri­šće­na ime­na Mi­lun, Mi­lo­van, Mi­lu­tin… U sva­kom slu­ča­ju, me­đu me­da­lja­ma na nje­nim gru­di­ma su se na­šla i dva or­de­na Fran­cu­ske le­gi­je ča­sti – is­ti­če Go­lu­bo­vić.

Na ra­ti­štu je pro­ve­la osam ka­len­dar­skih go­di­na. Bi­la je u po­zna­tom Gvo­zde­nom pu­ku „Knjaz Mi­ha­i­lo”, ali u Srem­skom do­bro­vo­ljač­kom od­re­du u od­bra­ni Be­o­gra­da 1915. go­di­ne. Sa srp­skom voj­skom i sta­nov­ni­štvom Sr­bi­je, i po­red te­ških ra­na pre­šla je Al­ba­ni­ju. Oda­tle je pre­ba­če­na na le­če­nje u Bi­zer­tu (Tu­nis). U po­vrat­ku je do­ži­ve­la bro­do­lom, ali je osta­la ži­va. Na­kon to­ga stu­pa na So­lun­ski front. I tu je po­no­vo ra­nje­na. Po­lo­vi­nom 1918. go­di­ne Vr­hov­na ko­man­da svih sa­ve­znič­kih ar­mi­ja iz­da­la je pi­sme­nu po­hva­lu ju­na­štvu srp­skog na­red­ni­ka Mi­lun­ke Sa­vić, s na­re­đe­njem da se pro­či­ta u sta­vu „mir­no”, pred svim je­di­ni­ca­ma sna­ga An­tan­te. Ova­kva po­čast ni­je uka­za­na ni­jed­nom ofi­ci­ru u Ve­li­kom ra­tu.

– Po­sle ra­ta bi­la je za­po­sle­na u Za­vo­du za iz­ra­du voj­ne ode­će, a ka­sni­je je ra­di­la i kao či­sta­či­ca. Po­če­la je da obo­le­va što je ni­je ome­lo da upo­re­do s po­di­za­njem svo­je če­tvo­ro de­ce (ro­đe­nom ćer­kom i tri usvo­je­ni­ce) ško­lu­je još 34 dru­ge. Do po­čet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta ni­je us­pe­la da se pen­zi­o­ni­še. U to­ku ra­ta, uz sve me­re pre­do­stro­žno­sti, le­či i čet­ni­ke i par­ti­za­ne, ali osta­ju ne­po­tvr­đe­ne pri­če i do­ka­zi da li je bi­la za­to­če­na u lo­go­ru na Ba­nji­ci, da li su je tu­kli i mu­či­li. Po za­vr­šet­ku ra­ta 1947. go­di­ne zva­nič­no do­bi­ja za­slu­že­nu pen­zi­ju i po­tvr­du da joj ni­su od­u­ze­ta gra­đan­ska pra­va. Ži­ve­la je po­tom skrom­no i po­vu­če­no – ob­ja­šnja­va Go­lu­bo­vić.

Mi­lun­ka je „pr­vi put” sa­hra­nje­na na No­vom gro­blju u po­ro­dič­noj grob­ni­ci.

Če­tr­de­set go­di­na ka­sni­je, 10. no­vem­bra 2013, nje­ni zem­ni osta­ci su pre­ba­če­ni u grob­ni­cu u Ale­ji ve­li­ka­na. Na ko­me­mo­ra­tiv­nom sku­pu i pa­ra­sto­su oku­pi­li su se dr­žav­ni i voj­ni slu­žbe­ni­ci, cr­kve­ni ve­le­do­stoj­ni­ci, po­sla­ni­ci i mi­ni­stri iz Vla­de Sr­bi­je, pred­stav­ni­ci am­ba­sa­da, voj­ni iza­sla­ni­ci iz 19 ze­ma­lja i ve­li­ki broj gra­đa­na, pred­vo­đe­ni ta­da­šnjim pred­sed­ni­kom Sr­bi­je To­mi­sla­vom Ni­ko­li­ćem i na­čel­ni­kom Ge­ne­ral­šta­ba Voj­ske Sr­bi­je ge­ne­ra­lom Lju­bi­šom Di­ko­vi­ćem. Pa­ra­stos je dr­žao ta­da­šnji pa­tri­jarh Iri­nej.