Zijada Vuković Pamuković u četvrtak je, kao i svakog dana zadnjih nekoliko godina, prvo ujutro pogledala telefon da vidi da li joj Nizama poslala poruku. Bio je to njihov ritual koji nisu propuštale. Čim bi se probudila, Nizama bi tetki napisala što joj je na duši. U zadnje vreme nije pisala, slala joj je sliku devojčice koju su obe obožavale. Svaki novi pokret, glas, mimiku svoje devetomesečne kćeri Nizama je želela da podeli sa tetkom. Njih dve su bile jako bliske.
– Bila je i moje dete. Ja sam joj bila druga majka, a ona meni ćerka koju nemam – kaže Zijada, pa opet gleda telefon
Sve bi dala da iz života može da izbriše zadnje dve nedelje i da vrati vreme i Nizamu, koju je prošlog petka brutalno ubio nevenčani suprug Nermin Sulejmanović i taj krvavi čin snimao uživo za društvene mreže. Pritom je ubio još dvoje ljudi, oca i sina, ranio njihovu suprugu, odnosno majku, i s dva metka u nogu upucao Zijadinog i Samirovog sina Nedima.
Sulejmanović je Nizamu oteo i odveo na stratište iz tetkine kuće, gde se skrivala od njega. Kod Zijade se osećala najsigurnije. Dodatni je to udarac Zijadinoj duši.
Vest o monstrumu koji je oteo ženu, prebio je do neprepoznatljivosti i likvidirao metkom u čelo dok je njihovo dete ležalo na podu u majčinoj krvi te pritom sve snimao i emitovao uživo na Instagramu prenele su sve najveće medijske kuće na svetu. Zijada je dosad dala dvije kraće izjave za medije koje je prenela cela regija, ali nije imala snage da dublje govori o Nizami. Za hrvatski “Jutarnji list” je prvi put sasvim otvorila dušu.
Sa Zijadom Vuković Pamuković i suprugom Samirom novinari “Jutarnjeg lista” su se našli u četvrtak u Gradačcu. Iako su se dogovorili za susret kod njih kući, našli su se na gradačačkom jezeru, mirnoj lokaciji gotovo u središtu grada, a kao da je kilometrima daleko od gradske vreve. Kod njih je gužva, ljudi još uvek dolaze da izjave saučešće. Žena koja nije skidala crne naočare s očiju odiše patnjom. Izgleda znatno starije nego na fotografiji s Fejsbuka koju su objavljivali mediji. U nedelju dana ostarila je deset godina. Živa je, no oseća se mrtvom. Gleda u jezero, ispod naočara niz lice klize suze.
– Nedavno mi je Nizama poslala poruku: “Ja ću, tetka, doći posle jedan i idemo na jezero”. Tu smo šetale. Sve čekam tu poruku opet. Uvek mi je bila kao ćerka, kad je ostala trudna, posebno smo se povezale. Imala je tešku trudnoću, nije joj bilo lako. Sve sam to prošla s njom. I sa sestrom je posebno bila bliska, ali ona živi u Srebreniku, pa je meni bilo bliže biti joj pri ruci – govori Zijada.
Nizema Hecimovic, the victim of Nermin Sulejmanovic, was buried yesterday. rest in peace#Bosnia #Balkan #RIP #gradacac pic.twitter.com/FGw8FbebsE
— WarMonitoreu (@WarMonitoreu) August 15, 2023
Zadnje jutro s Nazimom ožiljak je koji Zijadi nikad neće zaceliti.
– Kao da smo napokon prestali da se bojimo jer je to bila zadnja noć u strahu, uveče dolazi Nizamin otac i sve će se rešiti. Tu smo noć hodale od prozora do prozora, do pola pet smo bile budne, gledale smo hoćemo li ga videti. Ne znaš kad će pokucati. Koju god senku vidimo, mi vidimo njega. Okupala je bebu, oprala sebi kosu, delovala je opuštenije. Čekala je oca. Rekla mi je: “Ti ćeš nam ujutro kupiti neko meso da pravimo ručak. Nećeš ti, tetka, kuhati, ja ću napraviti sve što voli moj tata”. I onda, kad smo se probudile, odahnule smo, zadnja noć je prošla. Ona je ostala malo duže u krevetu. Njoj sam pristavila kafu, sebi čaj, bebi sam kuvala supu. Nizama joj je donela lek. Pogledala sam kroz kuhinjski prozor i videla njega kako trči prema kući. Samo sam joj rekla: “Nermin”. Ona je pitala: “Šta ćemo sad, tetka?”. Dok je on lupao na vrata, ona je ušla u sobu kod mog sina i zaključala vrata. Pucao je u ulazna vrata, ispalio četiri, pet metaka, policija je pronašla čahure, nije uspeo da uđe. Šakama je razvalio staklenu stenu s terase, sav se raskrvario i ušao u kuću. Zvala sam upomoć, ali ko će mu prići? I neki radnici su bili tu, napolju, kad je pucao, razbežali su se. Ušao je, prislonio mi pištolj uz glavu i pitao: “Gde je?”. Dete je zaplakalo, čuo je i krenuo prema sobi. Pucao je u bravu i nije mogao ući. Vratio se na terasu i ušao kroz staklena vrata. Sina mi je isterao iz sobe. Sva sreća da je sin uzeo telefon i pozvala sam policiju. Nizama nije htela iz sobe, on je uzeo bebu, izašao je. Tad je sišla i ona, prepirali su se. Sve je to trajalo, policije nije bilo niotkud. Nizama je plakala, vikala. U mojoj je kući nije tukao, krv je bila njegova, a bila je po celoj kući. Gledala je u mene i rekla: “Pomozi mi, tetka”. Nikad to neću zaboraviti. Rekla sam joj: “Ne idi nikud, beži za tetkom”. Nedim je krenuo prema njoj jer je molila pomoć. Nermin, koji je s bebom stajao kod auta na putu, počeo je da puca i pogodio ga s dva metka. Kad je Nedim pao, Nizama je sela u auto, da ne bi nastavio da puca. Neko od komšija je pozvao Hitnu pomoć. I oni su došli, ukrcali ranjenog Nedima, policije još nije bilo – mešaju se očaj, tuga i bes u Zijadinu glasu.
Nema ko u Gradačcu nije uveren da se policija bojala Sulejmanovića te je zato oklevala. Nisu stigli da spasu Nizamu i još dvoje ubijenih, prošlo je neverovatnih više od tri sata pre nego što su ga opkolili specijalci koji su u međuvremenu stigli. Ubio se. Zijadu su, kad ih je nazvala rekavši da je Sulejmanović naoružan provalio, da joj je pištolj držao prislonjen na glavu, da joj je upucao sina, ispitivali, kaže, koje je ona godište, ime oca… Zijada u nesreći odsutno kima glavom.
– Kad vratim film unazad i šta se još sve moglo dogoditi… Mogao nas je sve ubiti. I bebu. A policiji je trebala 21 minuta da dođe. Od naše je kuće do policijske stanice nekoliko kilometara. Kad ga je prijavila jer ju je prebio, jedan ju je policajac pitao: “Vi ste znali ko je on, zašto ste se petljali s njim?”. Stradala je zbog tuđih grešaka. Šta sad vredi da mene po pet, šest sati ispituju u policiji? Trebalo je da rade svoj posao kad je trebalo. Pred moju su kuću, kad mi je dete ranjeno, a rođaku i bebu je odveo manijak, došla četiri policajca. Četiri! I to izlaze iz auta i šetaju kao da dolaze na kafu i pitaju me što se desilo!? A vide da odlazi Hitna. I moj sin danas nije dobro. Ne spava, ne može da bude među ljudima. Dolaze ljudi u žalosti, a opet je tu i radost jer je Nedim preživio – kaže.
Dok je ona bila u bolnici sa sinom, Sulejmanović je isprebijao Nizamu, pucao joj u glavu i ubio još dvoje ljudi, ranio ženu. U 10.33 sati zvao je Zijadu.
– Verovatno da čujem njen vrisak. Napisao mi je: “Kučko, zašto se ne javiš?”. Zvao je i njenu bolesnu majku da sluša ćerku kako vrišti i preklinje za svoj i život svog deteta. – zaključila je tetka.
Komentari (0)