Da lični uspeh ne znači nužno zanemarivanje tuđih potreba dokazala je Tamara Misirlić (19), mlada karatistkinja iz Vranja, nosilac 300 medalja i studentkinja dva fakulteta koja je i ove godine kao i prethodnih pokrenula humanitarnu akciju sa ciljem da obraduje mališane iz svog kraja koji žive u teškim uslovima.
Koliko god uspešna, nikada sebe nije izdvojila na prvo mesto, već je na tu poziciju stavila one kojima je pomoć najpotrebnija. Tamara je u svojim akcijama zbrinula više od 30 porodica.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Odlazila je u najudaljenije krajeve Pčinjskog okruga, samostalno organizovala potrepštine nužne za normalan život, a pojedinim porodicama uspela čak i kuću da sagradi. Najvažnije od svega je da je gotovo uvek uspevala da ljudima vrati veru u bolje sutra i osmeh na lice.
Na početku razgovora, odmah smo je upitali kako je uopšte došla na ideju da se bavi humanitarnim radom i da li se seća svoje prve akcije.
– Počela sam baš kada je krenula čitava situacija sa koronom, tako što sam posetila devojčicu Anđelu koja je živela s majkom na jednoj planini, u porušenoj kući. Pre svega sam odlučila da joj pomognem samostalno, a kasnije sam akciji pridružila i svoje drugove iz škole – započinje Tamara razgovor za Objektiv.rs.
Ova humana mlada devojka kaže da su joj sve priče bile veoma potresne, ali ipak se priseća jedne koja joj je posebno teško pala.
– Svaka priča me dotakne, bilo je i suza i emocija. U skladu sa svojim mogućnostima trudim se da ispunim njihove skromne želje. Najpotresnija priča za mene bila je priča bake Blagice i deke Časlava koji nisu imali krov nad glavom. Živeli su u štali, zajedno sa kozama, bez osnovnih uslova za život, bez struje i vode, bez imalo nade za bolje sutra. Ali ipak, na kraju se sve srećno završilo jer su dobili novi dom – kaže naša sagovornica.
View this post on Instagram
Iako ima samo 19 godina, Tamara je veoma ambiciozna i ne planira da svoj humanitarni i poziv “prepusti slučaju”. Ona planira otvaranje humanitarne fondacije već u ovoj godini.
– Mnogo vremena i truda iziskuje rad na humanitarnom planu, gotovo sam po ceo dan posvećena organizovanju pomoći. Imam veliku podršku i to mi daje vetar u leđa, podržavaju me roditelji, ali ipak najveća podrška je moja baka – dodaje ona.
Da njeno plemenito srce ne ostavlja prostora nikakvim sebičnim interesima, dokazuje to što i nakon pomoći koju ukazuje, ostaje u kontaktu sa tim ljudima.
– Ostajem sa svima u kontaktu, svi imaju moj broj telefona i slobodu da me pozovu kad god sam im potrebna. Zapravo, mnogo mi je drago kada me pozovu i pitaju kako sam, šta radim… tada znam da je pomoć otišla pravim ljudima.
Pored humanitarnog rada, gaji strast i prema sportu. Naime, već 15 godina se bavi profesionalno karateom, osvojila je 300 medalja i ističe da je sport umnogome uticao na njen zivot, dok sa druge strane studira na dva fakulteta.
View this post on Instagram
– Sport je učinio da budem borac, trener je čovek koji me je, pored roditelja, poveo pravim putem, naučio me je da budem fer, prijatelj i da hrabro koračam svojim putem, na čemu sam mu veoma zahvalna. Sa druge strane, volim ekonomiju, a volim i pravo, prilikom upisa dvoumila sam se između ta dva fakulteta i sada odlučila da upišem i naravno završim oba. Imam veliku želju da se posvetim obrazovanju, čak i veću nego kada je u pitanju sport.
Zbog mnogobrojnih obaveza, često se dešava da njen privatni život trpi. Kako sama kaže, nema vremena za druženja i izlaske sa prijateljima.
– Da bi se čovek bavio svim ovim stvarima, potrebno je mnogo odricanja, zaista, nemam vremena za izlaske i za druženja, i generalno stvari koje danas praktikuje prosečan čovek. To me ni ne privlači, meni je lepše da dan posvetim ljudima koji su nekako odbačeni, to je ono što me ispunjava – zaključuje Tamara i dodaje:
– Empatija je nešto čega ne smemo da se odreknemo, solidarnosti takođe. Na nama je da se u teškim momentima neđemo jedni drugima i zato sam srećna što sam neko ko pokreće – istakla je ona na kraju razgovora.
BONUS VIDEO
Komentari (0)