Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju. Pet puta. Pet puta je monah Arsenije Jovanović (61) izgovorio ovu rečenicu gledajući svaki put u svoje ruke koje su pre samo nekoliko minuta držale bušilicu, kojom je pažljivo brusio betonski nadgrobni krst za svoju pokojnu majku.
‒ Ne treba se igrati sa đavolom. Ne možeš da pušiš marihuanu deset godina, da svako peto veče legneš sa drugom devojkom, da bludničiš i onda rešiš da prestaneš i gotovo. Ne ide to tako. Kad to ostaviš, demoni dolaze da naplate dug. I onda počinje ozbiljno ludilo, panika, strahovi.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Monah Arsenije, koji je već četiri godine iguman manastira Svetih apostola Petra i Pavla, u narodu poznatijem kao Ribnica, u malom selu Paštrić kod Mionice, srdačno nas je ugostio u ovom svetom hramu iako, kako nam kaže, sredom i petkom ne prima goste. Ipak, kako navodi, pričajući o svom životu pre pravoslavlja, u stvari pomaže drugima da ne krenu pogrešnim putem kao on.
‒ Otac me je vaspitao da budem patriota, pravoslavni Srbin i da volim sve ljude. Majka me je učila pravim vrednostima, govorila je: „Oteto ‒ prokleto. Budi dobar i prema tebi će biti dobri.” Znao sam da ako ja ne upropastim nekog, ako nekog ne silujem ili ne zavrnem za nešto, kosmička pravda će biti dobra prema meni. Ali društvo i beogradska ulica su od mene napravile glaziranog snoba. Proveo sam u Americi šest godina i ništa nisam bio bolji od onih koji su mi se na početku gadili.
POSLUŠAN, A NEPOSLUŠAN
Plavooki Aca, kako su ga svi zvali u društvu, bio je pravi beogradski šmeker. Voleo je umetnost i živeo je zbog nje. Ipak, poslušao je oca i po završetku gimnazije upisao stomatologiju.
‒ Otac mi je rekao da od umetnosti nema ništa i da moram da radim nešto konkretno. Glumio sam neposlušnog beogradskog klinca, ali sam bio poslušan. Završio sam stomatologiju sa dobrim prosekom. Ipak sam voleo medicinu, ona je za mene mikrokosmos, neka vrsta umetnosti. Ipak, tokom studiranja, upisao sam umetničku školu, vajarski odsek. Jedan poznati vajar me je kasnije pitao želim li da me upiše na Akademiju umetnosti, video je da imam talenta. Svako bi pao u nesvest, međutim, meni je već bilo muka, dosta mi je bilo Beograda, planirao sam da idem u Ameriku. Napravio je, kako kaže, kvarnu foru kako bi što pre dobio vizu.
‒ Navodno sam zaboravio indeks kada sam polagao poslednji ispit, pa mi profesorka nije upisala ocenu. I kada sam sa indeksom otišao u ambasadu, videli su da mi je ostao jedan nepoložen ispit, pa su pretpostavljali da ću se sigurno vratiti da ga položim. Na tu kartu su mi i dali vizu. Kada sam je dobio, upisao sam ocenu i uzeo diplomu. Dao sam je mami i tati da je urame i okače na zid, a ja sam otišao u Njujork. Videvši da se priprema rat, Aleksandar je zajedno sa svojim velikim prijateljem Dušanom Gerzićem Gerom, kome je posvetio knjigu „Bog i rokenrol”, otišao u „beli svet” misleći da će tamo pronaći sreću.
‒ Radio sam kod Ace poslodavca koji je bio prilično kvaran jer je zapošljavao ljude, a nije ih plaćao. Nikada mu nisam pretio, ali bih ga ljudski pogledao u oči i rekao: „Čoveče, nemam ’leba da jedem, nemoj da se igraš sa mnom.” I odmah bi mi platio. U Njujorku je postojala izreka da ako vidiš Srbina, a posebno Beograđanina, pređi na drugu stranu. Oni su mi najviše smeštali, dok su mi, recimo, bez ikakve potrebe, Slovenac rimokatolik Marko Gosar iz Ljubljane i sarajevski musliman Esko pomogli i prihvatili me kao svog najrođenijeg. Setivši se da je ipak poneo diplomu, Arsenije je pokušao da se zaposli u jednoj stomatološkoj ordinaciji.
‒ Kada su videli da znam da mešam cink-oksid, rekli su da će me pozvati za posao. Međutim, razmišljao sam o umetnosti, imao sam i nekih zdravstvenih problema, valjda je to bila Božja volja. Pritom, američki zdravstveni sistem je katastrofa. Socijalno osiguranje je bedno. Ako imaš operaciju, a nemaš novca, u redu, ali plaćaćeš kamatu dok si živ. Samo sam rekao da ja u tome ne želim da učestvujem, da mi dođe pacijent, a da ga kao Paja Patak gledam kroz dolare. Neću. Odustao sam od toga.
PRVI UDARAC
Njegova prijateljica koja se bavila fotografijom pronašla mu je posao u jednom studiju za tekstilni dizajn u kom su radile Afroamerikanka Koko i jedna Italijanka. Kako se priseća, nisu ga puno plaćale, ali su bile fine prema njemu s obzirom na to da je bio jedini muškarac u tom ateljeu.
– Bile su cicije, nisu davale neke pare, ali bolje i to nego da sam u znoju i prašini. Koko je počela da mi se udvara, što bi rekli današnji klinci, da trza na mene. Nisam bio neki svetac ni anđeo, ali nekako nisam mogao da budem sa poslodavcem. Otvoreno me je pitala da izađemo pred svima, ja sam je odbio. Ona se smrtno uvredila. Razbesnela se, razjarila, varnice su joj sevale iz očiju. Kada sam sutradan došao na posao, na ulazu u studio stajala je velika plastična kesa puna mog pribora. Znao sam da više neću raditi ovde. A dva dana pre toga je bila isplata, ona je stopirala ček. Bio sam u ozbiljnom problemu, ali Bog je učinio da nađem drugi posao.
Mnoge njegove prijatelje njujorški život povukao je sa sobom i odveo ih na dno, ali se Arsenije, misleći na oca koji je u njegovim očima bio heroj i veliki Srbin, lavovski branio od poroka.
‒ Moj ćale je pred mojim očima spasao neke ljude koji su se prevrtali u autu. On je trčao bos po šiblju i trnjici i iščupao te ljude iz kola. Bio je sav krvav i isečen. To nikad nisam mogao da zaboravim. Rekao sam: „Ako je on tako, tako ću i ja, jer tako treba”. I Bog me sačuvao. Mnogi naši su otišli u kriminal, narkomaniju, homoseksualizam, mnogi su izginuli od prekomerne doze narkotika, od side, a neko je bio i ubijen. Ja sam prošao glatko, bar mislim.
PRVI SUSRET SA REALNOŠĆU
Kada su Arsenije i njegov prijatelj Srđan otvorili radnju u kojoj su prodavali originalne komade nameštaja koje su lično preuređivali, mislili su da su konačno uspeli u životu.
‒ Jedan elegantni Meksikanac posmatrao je kako na trotoaru ispred lokala sređujem komodu. To mu se jako dopalo, pa me je pitao da lično preuredim njegov stan u tom stilu. Napravili smo hram od tog stana. Zidovi su bili obojeni u jarkocrveno. Kasnije smo shvatili da su homoseksualci i to je bio hram za vođenje ljubavi. Izgledalo je kao antički hram posvećen boginji Afroditi. Pred kraj radova, Meksikanac je otvoreno počeo da mi se udvara, predložio je da mu budem ljubavnik. Rekao mi je: „Slobodno možeš da imaš devojku, ali budi moj eskort.” On je bio jedan od poznatijih dizajnera nakita. Trebalo je da na kartu homoseksualnog pratioca uđem u umetničke krugove. Odbio sam to. Ne bih mogao da pogledam roditeljima u oči. Priznajem, nisam mogao da spavam cele noći. Takva ponuda menja ceo život za hiljadu stepeni. Napustili smo taj posao jer je Meksikanac postajao izuzetno napadan.
Misleći da se spasao nametljivih homoseksualaca, Arsenije je zajedno sa Slovencem Markom Gosarom pronašao posao u jednoj ogromnoj zgradi, u kvartu u kom su živeli najbogatiji ljudi sveta.
‒ Odlično mi je išlo, dobijao sam 800 dolara nedeljno. Dobijao sam keš i nisam plaćao porez. Brzo sam zaradio dosta novca, postavio me za supervizora. Super mi je bilo, a onda sam se suočio sa onom drugom stranom Njujorka, sa drugom stranom medalje koja je satanistička, koja je suicidna, zla, smrtonosna. Upoznao sam gospodina od osamdeset godina koji me je pozvao u svoj stan na pitu od jabuka. Pomislih, konačno da mi neko pomogne, a on u stvari aktivni homopedofil koji je osetio duboku strast prema meni. Govorio mi je da će me upoznati sa slikarima i agentima iz celog sveta, znao sam da se ne šali jer je imao mnogo veza, bio je u ozbiljnim svetskim organizacijama. Odveo me u svoj hram homoseksualne ljubavi u kom je bio ogroman bračni krevet sa svilenim baldahinom na četiri stuba. Kada sam shvatio o čemu se radi, zahvalio sam se i otišao. Suočen sa svim tim njujorškim jadom, ucenama, sa realnošću da bi svi da me iskoriste fizički, materijalno ili duhovno, ulazim u ozbiljan egzistencijalni razgovor sa samim sobom, sve ostavljam i posvećujem se molitvi.
ŽIVOTNA ODLUKA
Nemo smo slušali našeg sagovornika koji je pomalo utišao glas, da bi potom prestao da govori. Ćutao je i ćutao, a onda izgovorio „Oče naš” nekoliko puta.
‒ Kada sam se suočio sa činjenicom gde sam i šta sam, Hristos mi je otvorio svoje srce, a Duh sveti ispunjavao je moju grešnu dušu nežno me stavljajući na svoje božanske grudi, kao majka koja sve prašta. Shvatio sam da želim da budem monah, pa sam rekao Marku: „Druže, prijatelju, ne mogu više. Spremam se za manastir, hvala ti za sve, želim neko vreme da provedem u molitvi.” Vikao je: „Nemoj, Aco, ti si moj najbolji radnik.” Čovek samo što nije počeo da plače. Kada sam mu priznao da mi srce gori i da ne mogu da gledam ljude, on mi reče: „Znaš, Aca, mi smo dva različita sveta, ali ja tebe razumem. Bio sam u vojsci u Nišu, znam kakve su vaše srpske crkve. Znam šta si našao, blago tebi i zavidim ti. Idi.” Pustio me je sa nekom tugom, ali sa dubokim razumevanjem. Mnogi su se čudili njegovoj odluci koja mu je skroz promenila život.
‒ Govorili su mi: „Aca pukao, otišao u kaluđere, šta mu se desilo. Bio je tako uspešan, sposoban, imao je prijatelje, žene su ga volele.” Eh, kad bi sve bilo tako lako i jednostavno… Moji roditelji su bili zaprepašćeni kada sam im rekao da želim da se posvetim Bogu. Moj otac je bio dobar čovek, ali nije imao Boga u sebi. Jednom prilikom sam mu rekao preko telefona: „Ćale, ima Boga.” On se prepao. „Kakav Bog, nema Boga, jesi li poludeo? To su sve elektromagnetne turbulencije.” Majka je došla u Njujork da me poseti. Ja sam već bio vreo, pečen, odeven u crnom, puštene kose i brade. Majka je provela kod mene mesec i po dana. Poslednjih deset dana me je tako mučila, kao zmija žabu, videvši da me gubi, kao ženka. Bila je razvedena, u meni je videla svog muškarca, jedinu mušku fi guru. Odveo sam je na aerodrom, mahnuli smo jedno drugom, a kada sam ušao u stan, hteo sam da umrem od muke, tuge, ludila, bola. Majka mi je, volim je, ali je i mrzim, mnogo me je namučila. A onda sam seo i molio se, molio, molio… I sve je bilo kao rukom odneseno.
ŽELJA ZA DOMOVINOM
Iako se navikao na život u jednom manastiru u Pensilvaniji, Arsenija je uhvatila prevelika želja za svojom zemljom.
‒ Želeo sam da se molim Bogu na svom jeziku, da razgovaram sa svojom braćom hrišćanima. Sin od jedne monahinje mi je pomogao da dobijem vizu. Napustio sam manastir u Pensilvaniji, bio sam još malo u Njujorku, zaradio neke pare i vratio dugove. Pozvao sam taksi i gledajući onaj Njujork, rekao sam sebi: „Nikad više.” Toliko sam bio bolestan od Amerike. Mnogo. Otkrio sam raško-prizrensku eparhiju, manastir Visoke Dečane, gde sam se i zamonašio 1994. godine. Tu sam živeo 12 godina, sazreo kao monah, kao čovek. Posle toga sam otišao u isposnicu u planini, živeći šest godina u samoći, iznad manastira Crna reka. Pošto sam se razboleo, uputio sam se u manastir Ostrog, a šest godina kasnije, došao sam ovde, u moju Ribnicu. Ribnica me je čekala tolike godine. Ovo sam ja, monah Arsenije i ovo je moj dom. Decenijama sam tražio svoj život i pronašao sam ga ovde. Ovde je moja grobnica, ako crkva ne kaže drugačije. Majku sam ovde sahranio, počivaću pored nje. Duboko verujem da me je Bog ovde poslao, da je Ribnica čekala mene.
Piše: Sanja Radovanović
BONUS VIDEO
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Čudim se našim ljudima koji misle da je u Americi (SAD) blagostanje i da će lepo i lako živeti. Dobrodošao Arsenije među Srbe. Zar se nije moglo moliti u Pensilvaniji na našem jeziku?