Napetost dostiže vrhunac – hoće li Srbija drugi put uzastopno izboriti direktan plasman na Evropsko prvenstvo?
Odgovor na to pitanje saznaćemo u nedelju nešto pre 23:00, kada se završi duel Portugala i Srbije.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ronaldo i drugovi igraju na svom terenu odlučujući meč protiv izabranika Dragana Stojkovića i prema kladionicama su veliki favoriti, međutim, partijom u Dablinu nisu nikoga ubedili da su trenutno bolja reprezentacija od naše.
Ipak, da ne trčimo pred rudu i unapred otpisujemo takvu evropsku velesilu, već sačekajmo utakmicu decenije, pa neka bolji pobedi.
Prethodni meč Srbije i Portugala videli smo u martu ove godine, kada je rezultat bio 2:2, ali ipak bi gotovo sigurno Portugalci odneli pobedu da je postojala VAR tehnologija zbog onog pogotka Ronalda u nadoknadi meča, gde je lopta celim obimom prešla liniju, međutim, arbitri to nisu videli, pa je na kraju meč završen nerešenim ishodom.
Ako pogledamo kroz godine unazad, Srbija je uglavnom uvek dobro igrala najbitnije mečeve u kvalifikacijama. Doduše, u ovom veku imamo tri plasmana na Mundijal (2006, 2010, 2018), a od 2000. godine nismo videli Evropsko prvenstvo.
Vratićemo se u 2005. godinu i prisetiti se utakmice između tadašnje SCG i BiH.
“Plavi” su se doslovno prošetali kroz grupu sa Španijom i Belgijom, primili svega jedan pogodak na 10 utakmica i nisu doživeli niti jedan poraz. Meč za direktan plasman u Nemačku bio je pun naboja kako zbog prvog meča protiv BiH nakon raspada Jugoslavije, tako i zbog stvorenog pritiska.
Sve to je prekinuo Mateja Kežman pogotkom u drugom delu meča nakon sjajno spuštene lopte Nikole Žigića. Utakmica je završena sa 1:0 u korist našeg tima i Ilija Petković je odveo našu selekciju na veliko takmičenje nakon 6 godina posta.
Četiri godine kasnije gotovo identičan put imao je i Radomir Antić.
Grupa sa tada jakim Rumunima, Austrijom i silom kao što je Francuska završena je za naše reprezentativce na maestralan način. Bili smo prvi u grupi, otišli direktno u Južnu Afriku i imali samo jedan poraz, u Parizu od Francuske.
Meč lopta za plasman na Mundijal odigrala se na “Marakani” gde su Stanković, Krasić, Žigić i drugovi doslovno samleli Rumune i slavili sa 5:0 pred 50.000 navijača.
Veliku šansu smo imali i 2011. godine, kada nam je pobeda u Ljubljani garantovala baraž za EURO, a umesto trijumfa doživljen je potop.
Tadašnji selektor Vladimir Petrović Pižon imao je dosta problema u kvalifikacijama. Zbog huliganskog pira u Đenovi oduzeti su nam bodovi za taj neodigran meč protiv Italije, a poraz i remi sa Estoncima su bili kap koja preliva čašu.
Pukim čudom ta čaša nije prelivena, pa su se “Orlovi” remijem u Beogradu protiv Italije domogli velike šanse za baraž.
Noćna mora te hladne oktobarske večeri počela je primljenim golom Bojana Jorgačevića sa gotovo pola terena. Slovenački vezista Dare Vršič je “iz nehata” savladao našeg golmana i slučajno doneo svojoj zemlji prednost. Priliku da se vratimo u meč imali smo preko Nemanje Vidića, međutim, tadašnji najbolji defanzivac planete je promašio jedanaesterac i zapečatio sudbinu srpske reprezentacije, a nakon meča i svoju reprezentativnu karijeru.
To su bile i te kako sumorne godine za naš fudbal.
Naredne kvalifikacije za Mundijal nismo odradili ni blizu kako je bilo očekivano. Hrvatska i Belgija su protutnjale kroz našu grupu, a selekcija pod Sinišom Mihajlovićem je doživljavala neke sramotne poraze i nismo bili ni blizu trke za makar baraž.
Slična situacija se dogodila par godina kasnije kada smo pod vođstvom Dika Advokata jurili prolaz na još jedno Evropsko prvenstvo.
Remi u Jerevanu protiv Jermenije i čuvena “dron” utakmica sa Albanijom u Beogradu su nas već na startu kvalifikacija otpisali za prva dva mesta. Danska nas je savladala u oba meča, pa su kvalfikacije završene čisto reda radi pred mizernim brojem navijača na tribinama.
Malo svetla u naš fudbal uneo je Slavoljub Muslin i poput njegovih prethodnika Petkovića i Antića nas rutinski odveo na Mundijal.
Irska, Gruzija, Moldavija, Austrija i Vels nisu bili težak zadatak za tu generaciju. Briljirali su Tadić i Mitrović, a Kolarov je svojim “bombama” vodio naš tim ka novoj kontinentalnoj smotri.
U poslednjem meču na “Marakani” dočekali smo Gruziju, koju je srušio tadašnji novajlija Aleksandar Prijović i obradovao 50.000 navijača na stadionu i još nekoliko miliona van njega.
Posle se dogodilo mnogo toga nefudbalskog, Muslin je dobio otkaz, a Mladen Krstajić vodio ekipu u Rusiji. Ostatak priče sami znate…
Piše: Nikola Husein
Komentari (0)