Nekada strah i trepet u uzrastu do 21 godine, a sada suvi prosek…
Mlada reprezentacija Srbije već dugo vremena ne postiže rezultate na koje su nas navikli njihovi prethodnici, iako dres nacionalne selekcije nose fudbaleri koji vrede na desetine miliona evra.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Da li je to sve “šarena laža” i čarolija alavih menadžera da se prosečnim igračima podigne cena i izdejstvuje unosan transfer u inostranstvo, ne znamo, ali znamo da se pojedinim fudbalerima daje lažna nada da imaju kvalitet za velika dela.
Naravno, ne govorimo samo o igračima sa ovog podneblja, već se taj trend raširio po celoj planeti, međutim, jedno je sigurno – velike cifre i blještav sjaj sadašnjeg fudbala negativno utiču na igrače.
Vratimo se na poentu teksta, a to je turbulencija mladih fudbalera koji nastupaju za Srbiju. Već na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, izabranike Zvonka Živkovića samo čudo može da odvede na završni turnir i pored večerašnje pobede u Jermeniji.
Svega četiri boda iz tri meča nisu ono čemu su se nadali pre starta ciklusa, a poraz i remi od Ukrajine, odnosno Makedonije, pali alarme u fudbalskom savezu.
Ako upadnemo u vremeplov, setićemo se da je mlada reprezentacija u prošlosti gotovo uvek pravila velike rezultate. Sećamo se 2004. godine i generacije Pižona koja je u Švedskoj bila druga u Evropi.
Nisu to bili fudbaleri od 10 miliona evra, već uglavnom igrači iz domaće lige, koja je u to vreme bila daleko od mogućnosti da ima dva učesnika u Ligi šampiona.
Milojević – Ivanović, Baša, Biševac, Miladinović Mijailović – Stančić, Marić, Milovanović – Đalović, Lazović
Ipak, napravila sjajna se podloga za naredne generacije koje su nastavile sa dobrim rezultatima i tako krčile put ka seniorskom pogonu.
Svi se verovatno sećaju i onog baraža 2005. godine na “Marakani” i het-trika Mirka Vučinića. Tada je naša reprezentacija bila bogatija i za igrače iz Crne Gore, međutim, raspad zajednice je usledio već narednog leta.
Selektori su morali da se okrenu samo Srbiji, a tri godine kasnije isti uspeh kao Pižon napravio je i Miroslav Đukić u Holandiji.
“Orlići” su imali fenomenalnu generaciju na čelu sa Kolarovim, Ivanovićem, Krasićem, Tošićem, Mrđom. Takođe, su tu bili Babović, Smiljanić, Rajković i ostali veliki talenti naše zemlje, a Đukić je sve to lepo ukomponovao i uz evropsko srebro priredio im leto za pamćenje.
Mnogi od nabrojanih igrača su vrlo brzo postali okosnica seniorske reprezentacije, a igrači poput Kolarova, Ivanovića, Krasića i Zorana Tošića su imali svetske karijere.
Stiče se utisak da se u to vreme znao sistem rada sa mladim igračima, ništa nije bilo na silu ili veštački. Šansu su dobijali fudbaleri koji su to zaslužili svojim partijama u klubovima, a fudbal je tada još bio samo fudbal, bez astronomskih ugovora i lažnih cena igrača.
Upravo je taj period između 2007 i 2010. godine bio negde i kraj dobrih rezultata mlađih generacija.
Neki novi klinci su počeli da dobijaju šansu, kvalitet istih je opao, pa je sušan period mlade reprezentacije bio neminovan.
Nisu to bili loši igrači, čak naprotiv. Nemanja Matić, Miralem Sulejmani, Ivan Obradović, Ljubomir Fejsa, Dušan Tadić, Adem Ljajić i drugi, međutim, delovalo je da je sistem izgubljen.
Ni seniorska reprezentacija nije bila ništa bolja do dolaska Radomira Antića i njegove revolucije, ali problemi u mladoj selekciji su se nastavili sve do 2013. godine i osvajanja omladinskog prvenstva Evrope.
Činilo se da je nakon te iznenadne titule omladinaca sve na svom mestu, ubrzo je došla i kruna te generacije u vidu šampiona planete na Novom Zelandu. Bila je to generacija za poštovanje, čak su mnogi predlagali da se odmah ubace u seniorsku selekciju, zbog ogorčenosti na rezultate starijih kolega.
SMS, Živković, Grujić, Rajković, Maksimović – sve su to fudbaleri koji su ponikli u Srbiji, nastupajući za tri naša najveća kluba i kasnije napravili karijere u inostranstvu. Ne treba zaboraviti ni da je mnogo njih praktično nakon tog prvenstva prestalo da se bavi fudbalom na visokom nivou kao na primer: Staniša Mandić, Filip Janković, Stefan Ilić, Stefan Milošević, ali i Ivan Šaponjić koji je već dve godine u ekipi Atletiko Madrida, bez ikakve zasluge i objašnjenja.
Iste čekivalo se mnogo i od generacije 1992. i 1992. pogotovo nakon onog sencazionalnog trijumfa u Španiji u baražu, ali grupna faza EURA godine bila je njihov limit.
Zatim je usledilo vreme Luke Jovića, Marka Grujića, Mijata Gaćinovića, Saše Lukića i ostalih tada talentovanih igrača, koje je predvodio Nenad Lalatović na Evropskom prvenstvu. Delovalo je da je polufinale praktično obezbeđeno ovakvoj generaciji, ali to se nije dogodilo. “Orlići” su stali u grupnoj fazi, a još jedna šansa da se napravi nešto veće je otišla u nepovrat.
Isti slučaj se dogodio i Goranu Đoroviću koji je pre dve godine ponižen na prvenstvu Evrope i zaustavljen na startu takmičenja.
Trend menjanja trenera i rada bez plana i dalje traje, Đorovića je zamenio Stolica, a njega prekaljeni Zvonko Živković, a kako je krenulo ni on se neće drugo zadržati na klupi mlade selekcije Srbije.
Da su potrebne promene je više nego očigledno, samo je pitanje da li nekog zanima da se “uhvati tog posla”, već je svima u interesu da novac stavi u džep na što jednostavniji način.
Piše: Nikola Husein
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)