“Volela bih da UMRE u snu, nadala sam se POBAČAJU”: Rodila treće dete, pa zgrozila izjavom

Ona je rodila dve ćerke koje obožava, a onda je zatrudnela greškom i rodila sina

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Ilustracija,foto: Shutterstock, Jaroslav Frank / Panthermedia / Profimedia

Postporođajna depresija ostavlja velike posledice na majke, koje rođenje deteta treba da smatraju kao najlepši period u životu, a ne najgori.

Majka koja je želela da ostane anonimna, priznala je 2017. godine da ponekad toliko mrzi svoje dete da želi da umre u snu.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Ona je rodila dve ćerke koje obožava, a zatrudnela je greškom i rodila sina. Prema njemu jednostavno ne može da ima osećanja. Tek kada je bila 4. mesec shvatila je da je trudna, a u tom periodu nije poželjno izvesti abortus, pa se nadala da će imati spontani pobačaj u nekom trenutku. Međutim, dete se rodilo.

– Iskreno sam ga mrzela prvih 18 meseci njegovog života. Moj muž i ja smo imali periode kada smo se nadali da će umreti u snu. To nam je delovalo olakšavajuće – rekla je ova majka.

U svojoj ispovesti ona je navela da radi užasan posao koji ne voli, pa se pretpostavlja da pati od postporođajne depresije.

BONUS VIDEO

Izvor: metro.co.uk

Komentari (2)

  1. Боже сачувај. Ако су ови у нашој земљи треба им послати полицију да провери у каквом је стању дете. Ужас. А и муж се придружује жени и прижељкује да детета нема. Је ли и он у постпорођајној депресији? Идиот од човека. Јадно, јадно дете, у каквом страшном окружењу је рођено. Дајте га неким добрим људима који ће га обожавати и радовати му се.

    Odgovori
  2. Ужасно је тако говорити о људском бићу а нарочито беби, и то сопственој. Да ли сте Ви некада чули за неки вид контрацепције? Постпорођајна депресија јесте тешко стање сваке жене, али побогу, желети нечију смрт је чиста патологија. А Ваш супруг, не пати он од постпорођајне депресије? Ово је једна од најужаснијих исповести које сам прочитала, и у чистој је паралели са чедоморством и то дуплим. Најискреније ми је жао тог детета, које ништа није криво, нити је тражило да буде рођено, а у каквој агонији одраста. Помолите се Господу и тражите спас за себе, деца су највеће благо и чист лист по коме ми исписујемо њихову судбину. Ми смо им узор и архетип, и уколико одраста са осећајем одбачености, страх ме је у шта ће касније израсти и какав ће човек постати. Размислите о томе.

    Odgovori

Ostavite komentar