Nemanja Đurđević , 26-godišnji mladić digao je celu zemlju na noge nakon što je uočen kako na ulicama Beograda sakuplja novac za sopstevno lečenje. On je nakon saobraćajne nesreće u kojoj je ostao nepokretan, svojom snagom, istrajnošću, ali i humanošću ljudi širom Srbije prikupio neophodna sredstva za operaciju i otputovao na Tajland gde je podvrgnut svakodnevnom lečenju i terapijama. Nemanja je za Objektiv.rs opisao kako se oseća sada, u toku svog boravka i lečenja na u Bangkoku, koji trenuci mu najteže padaju ali i kako izgleda sam proces lečenja.
Naime, Nemanja je 2017. godine doživeo težak udes do kojeg je došlo kada je vozač automobila, koji je ostao nepovređen, izgubio kontrolu nad vozilom. Nemanja se nalazio na mestu suvozača i zadobio je povrede kičmene moždine i prelom pršljenova Th6, Th7 i Th9. Za njegovo lečenje je bilo neophodno prikupiti 100.000 evra, ne uključujući putne troškove. Krajem maja, ove godine, Nemanja je, zahvaljujući skupljenim sredstvima, otputovao na Tajland, a danas nas je obradovao vestima da je njegova operacija prošla u najboljem redu i da ostvaruje ogromne napretke iz dana u dan.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ipak, pitali smo ga, da li je i u jednom trenutku gubio nadu i da li mu je ono što sada doživljava delovalo kao nemoguće.
– Znao sam da ću prikupiti taj novac. Nekoliko ljudi je stalno bilo uz mene, pratili su me u stopu, i išli su sa mnom na Adu, na Kej, išli smo gde god da smo mogli da prikupimo novac. Da nije bilo njih, mislim da ništa od ovoga ne bi bilo moguće, jer sam prikupio ogroman novac uz pomoć takvih akcija. Pravi „bum“ se desio kada su mi momci iz Lexington benda pomogli kroz medijsku pažnju. Dobio sam ogroman prostor u medijima, zahvaljujući čemu je dosta poruka uplaćeno na moj račun, čime mi je i obezbeđeno lečenje – govori Nemanja i opisuje prve dane nakon dolaska na Tajland:
– Tačno na svoj rođendan, 24. maja imao sam let za Tajland. Tamo sam stigao 25. maja i odmah sam, zajedno sa svojim bratom od tetke koga sam poveo sa sobom, smešten u 14-dnevni karantin. Zatim sam 8. juna izašao iz karantina i već 9. juna imao operaciju – priča Nemanja i opisuje kako izgleda jedan njegov dan obojen terapijama i napornim vežbama:
– Moj dan izgleda haotično. Velika je vremenska razlika između Tajlanda i moje zemlje, oko pet sati, tako da se dosta teško privikavam što se tiče spavanja. Ujutru u 9 imam mapiranje aparata koji su mu ugradili i to traje dva sata – od 9 do 11 časova, a onda od 11 do 12 časova imam fizikalnu terapiju. Zatim do 15 imam pauzu, pa odmah potom još jedno mapiranje koje traje do 17 časova. Znači pet sati dnevno imam vežbe i nakon toga se uglavnom vratim u krevet, ili se bratom odem u kraći obilazak grada.
Nemanja je opisao da je doživeo pravo oduševljenje u kontaktu sa lekarima iz Bangkoka i istakao kakvu mu je prognozu dao specijalista koji ga je operisao:
– Ovo što sam ja doživeo ovde od strane lekara i terapeuta, ali i celokupnog medicinskog osoblja je zaista raj na zemlji. Svi oni su non stop oko mene, u stanju su da mi po 10 puta ponove šta i kako treba da radim. Doktor mi je rekao da će mi biti potrebne dve godine intenzivnih vežbi da bih mogao da stanem na svoje noge i da sve bude kao pre. Ipak, oporavak mi nije naporan, svaki dan jedva čekam da odem na te vežbe, znam da će svakog dana biti nečeg novog. Da mogu vežbao bih 10 sati dnevno, a ne pet – samo da prohodam – ističe Nemanja.
Nemanja je na kraju razgovora otkrio da je ipak bilo trenutaka kada je poklekao duhom, ali da ga je držala činjenica da bi na taj način porazio i ljude koji su se uključili u borbu za njega.
– Nikada nisam pomišljao da odustanem, mada sam dok sam prikupljao novac par puta „pao“ duhom, jer je u početku sve išlo sporije. Znate, ja sam malo stariji i onda sam bio uveren da će moj slučaj biti mnogo manje propraćen u javnosti. Ipak, imao sam te dobre ljude oko sebe, i razmišljao sam: ako ja padnem – padaju i oni. To me je držalo. Hvala Bogu, sve smo izgurali i sada sam tu gde jesam – govori nam Nemanja i ovom prilikom šalje apel svim ljudima koji misle da nešto slično ne može da im se dogodi:
– Apelovao bih na omladinu, mlađe i starije od mene, da “skinu nogu sa gasa” jer delić sekunde može da promeni život. Nikada ne odustajate od svojih snova, niti od bilo čega što zacrtate, jer kad tad se to i ostvari. Ja sam maštao o ovome i sada živim taj san – zaključio je on.
Piše: Teodora Radivojević
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)