Mladi Beograđanin, koji je samo mesec dana nakon 18. rođendana završio u Centralnom zatvoru, u ispovesti otkriva kako je provodio vreme u ćeliji najvećeg beogradskog kazamata i šta je sve tamo doživeo. Ovo je njegova priča…
Kako izgleda život iza rešetaka, i kako je živeti s nanogvicom, otkriva sagovornik, 19-godišnji mladić iz Beograda (ime i prezime poznato redakciji), koji se trenutno nalazi u kućnom pritvoru.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
On nije osuđen, već je osumnjičen za krivično delo izazivanje opšte opasnosti i nedozvoljeno držanje i nošenje oružja.
U Okružnom zatvoru u Beogradu, poznatom kao CZ (Centralni zatvor), proveo je šest i po meseci, a nakon toga odmah je prebačen u kućni pritvor gde se i sada nalazi. Nastavak suđenja očekuje ga u martu, a kada će mu biti izrečena presuda nije poznato.
KAD TE PROBUDI INTERVENTNA…
– Početkom aprila prošle godine u 6.30 ujutro su me probudili ljudi iz Interventne jedinice, bilo je više njih, pretresli su mi stan i onda smo otišli u policijsku stanicu u Ulici 29. novembra. Posle osam sati ispitivanja sam otišao u tužilaštvo u Katanićevu ulicu, a oko jedan ujutro sam ušao u CZ”, počinje svoju ispovest mladi Beograđanin (19) koji je uhapšen samo mesec dana nakon što je napunio 18 godina.
Prvi dan u zatvoru, kaže, protekao mu je brzo.
– U 90 odsto slučajeva dođe ti poseta i donesu ti hranu, i stvari. Moj prvi utisak kada sam ušao u sobu bila je – ‘mrakurda’, a odmah potom usledila su i prva pitanja – zašto si ovde, koga znaš i koga ne znaš…- rekao je mladić.
Kaže da je imao sreće zato što je bio smešten u boljem delu CZ-a, tzv. “Hajatu”, pa je imao normalnije uslove od drugih pritvorenika i osuđenika koji su smešteni u zloglasnoj “Džungli” (lošijem delu zatvora).
– Ujutro se probudiš i pozdraviš komandira… radnim danima u 7, a vikendom u 8 sati. Ponekad vikendom nas ostave da spavamo, u zavisnosti koji komandir je u smeni. Ovaj blok (Hajat) je bolji od ‘Džungle’ zato što te ne vode na kupanje jednom u četiri dana, već možeš svaki dan se kupaš. Imali smo kupatilo u sobi. Uglavnom posle šetnje nema tople vode, zato što skoro svi treniraju, a ima samo jedan bojler… – kaže 19-godišnjak iz Beograda.
Kaže da mu uopšte nije bilo svejedno kada je prvi put kročio u zatvorsku sobu.
– Nije mi bilo svejedno zato što razmišljaš da ti treba da provodeš neki vremenski period s ljudima koji su svi drugačiji… Da se prilagodiš na novu sredinu, a tu imaš ljude i koji su po četiri, pet godina u zatvoru. Jedan dečko je ležao za ubistvo, a bio je i jedan čovek s dužom kosom, italijankom frizurom, sav fin… – kaže on.
ZATVORSKA PRAVILA
U zatvoru važe “pravila nadređenih”, ali isto tako i “pravila robijaša”.
– Kad uđeš u sobu odmah drugim cimerima daješ papire o delu – svi u ćeliji moraju da vide zbog čega si uhapšen i da nisi možda slučajno ‘cinkara’. Ako jesi, onda si u problemu… – priča mladi Beograđanin.
Prema “zatvorskim pravilima”, kako kaže sagovornik, “cinkaroši ne jedu za istim stolom sa ostalim ljudima u ćeliji”.
– Cinkaroš mora da sačeka da svi prvo jedu, pa tek onda on može… – ispričao nam je tinejdžer koji je bio pritvoren u Centralnom zatvoru, a koji se trenutno nalazi u kućnom pritvoru gde ima pravo na jednu “šetnju” dnevno u trajanju od sat vremena.
“PASULJ I GRAŠAK SU OK, ALI U TANJIRU ČESTO BUDE NLO!”
Kakva je hrana u zatvoru?
– Pasulj je ponedeljkom i petkom, on je OK. Grašak je isto OK, ponekad ubace i meso. Kad je praznik onda je super – dobiješ kolač, svinjski odrezak, meso, krompir… – priča nam mladi Beograđanin.
On kaže da je imao veliku sreću sa “zatvorskom hranom” zato što je posle tri meseca kod njega u ćeliju došao dečko koji je stalno imao obezbeđene ručkove pa su tako svaki dan imali šest kilograma hrane. U sobi je uglavnom bilo njih četvoro, a u jednom trenutku stigao je i novi, peti, cimer.
– Prvih meseci sam jeo zatvorsku hranu i nekada je bila ok, a nekada u tanjiru bude bukvalno neidentifikovani leteći objekat (NLO) – priča nam 19-godišnjak.
Zatvorska kantina u kojoj se kupuju razne namirnice i proizvodi, koje poseta ne može da vam pošalje u paketu, prema njegovim rečima, dobro je snabdevena.
– Ponedeljkom ideš u kantinu, sredom pišeš šta ti treba i onda ti donose u četvrtak… Čokoladu smo kupovali od 300 grama, a mogao si da kupiš i sitne kolače, posne i mrsne – objašnjava.
Kada je reč o cenama u kantini neke stvari su, kaže, jeftinije nego napolju.
NAJEZDA STENICA
U Centralnom zatvoru već godinama muče muku s upornim i dosadnim stenicama koje se hrane ljudskom krvlju, a omiljeno leglo su im dušeci na krevetima osuđenika i pritvorenika.
Posebne muke zadaju onima koji imaju alergijske reakcije, pa tako budu “upaljeni i naduveni” od njihovih ugriza.
– Mene su samo dva puta izujedale. Bio je jedan deda koji je stalno spavao na krevetu i bio je skroz crven zbog stenica, ležao je zbog nasilja u porodici… – rekao nam je sagovornik.
Iako kaže da iz Uprave često dolaze da dezinfikuju i prskaju prostorije u kojima ima stenica, gotovo ih je nemoguće istrebiti.
– Mi kad vidimo stenicu, obično smo je spaljivali, jer ako je ubiješ smrdi kao smrdibuba. Stenice posebne muke zadaju osuđenicima koji su alergični, pa od njihovih ujeda skroz ‘buknu’ i budu kao bulke, crveni i otekli… Problem je što one nisu samo u dušecima, već su se nastanile i u rupicama na zidovima – objašnjava.
KOMANDIRI I ZATVORENICI
– Ako poštuješ komandira, uglavnom će poštovati i on tebe – utisak je koji je sagovornik stekao tokom šestomesečnog boravka u CZ-u.
Kaže da vremenom možeš upoznaš komandire koji su OK, ali i one koji su “dr*adžije”.
– Ima i normalnih komandira, koji se našale s tobom, a nekada se šale i na svoj račun. Mi smo imali prednost što je normalan blok, pa ako ti poštuješ komandira uglavnom poštuje i on tebe – istakao je 19-godišnji mladić.
Međutim, tvrdi da ipak mora da postoji neka granica.
– Mora da bude neka granica zato što je to ipak njima posao, a tebi je to kazna. U svakom slučaju, pojedini komandiri mogu da budu zaista ok – dodaje.
Komandir je taj koji će ti reći da se obriješ, ako si “zarastao”, i on vodi evidenciju o tvom ponašanju.
– Sve što dobro uradiš upisuje ti se u karton. Tvoje ponašanje ti tamo određuje sve – kazao je mladić.
Upitan da li je teško doći do knjiga iz biblioteke, sagovornik kaže da to isto zavisi od komandira, odnosno, od njegovog raspoloženja.
– Donesu spisak i uglavnom posle dva dana ti donesu knjige. Knjige u CZ-u najviše uzimaju osuđenici, dok ih nešto manje koriste ljudi koji su u istrazi. Evo, ja sam pročitao za taj period u zatvoru desetak knjiga, a pre toga možda ukupno pet – iskren je sagovornik.
“MOBILNI TELEFONI U ĆELIJAMA – NORMALNA STVAR”
– Telefona ima u skoro svim srpskim zatvorima i neko uzima fine pare od toga. U jednoj akciji su uzeli oko 12 telefona u CZ-u. Nalazili su ljudima po dva-tri telefona, a i drogu su pokušavali da ubace – kaže mladić.
Prema njegovim rečima, ako te u ćeliji uhvate s mobilnim telefonom onda će ti na kaznu dodati još sigurno šest meseci zatvora.
– Ako se pobiješ onda te šalju u OPN – Odeljenje pooštrenog nadzora, a ako si baš napravio neko s**nje onda ideš na ‘specijalu’ gde je veoma stroga disciplina”.
KAKO PREKRATITI VREME U ZATVORU
Osim zatvorske šetnje u krugu kazamata koji traje dva sata, zatvorenici vreme “ubijaju” na razne načine.
Oni koji su osuđeni, ako su dobrog vladanja i ako im nadležni odobre, mogu da rade u kuhinji i na primanju paketa.
Međutim, reč je o malom broju osuđenika.
Jedan deo dana zatvorenici izdvajaju i za pranje veša. Pojedini nose stvari u perionicu – ali moraju da plate žeton za pranje, pa se tako većina ipak odluči za “ručno pranje”, ili svoj prljav veš daju porodicama, pa im oni u sledećoj poseti donose čiste stvari.
– Ja sam sam prao svoj veš. Trenirao sam i morao sam da perem stvari, inače bi mi se odmah ubuđala majica. Imali smo i improvizovani štrik gde smo sušili veš – objašnjava.
Vreme u zatvoru mnogi prekraćuju i tako što igraju razne društvene igre, čitaju knjige, novine, slušaju tranzistor, gledaju tTV..
– Često smo sedeli i igrali remi, tako smo ubijali vreme, a slušali smo i tranzistor… Televizor smo imali u sobi i uglavnom smo gledali sportske manifestacije. To gleda ceo zatvor, za derbi je baš bilo bučno u celom bloku, a često se gledaju i domaće krimi serije. Uglavnom svađe oko TV-a nije bilo, sve je stvar dogovora – ispričao nam je mladi Beograđanin.
IZLAZAK IZ ZATVORA I DOLAZAK U KUĆNI PRITVOR
– Kad sam izašao iz CZ-a nisam mogao da verujem da sam kući, to je bio pravi šok. Komandir je ušao u sobu i rekao mi ideš kući – kaže.
Odmah je uzeo stvari i krenuo, ali pre toga su mu instalirali elektronsku nanogvicu za kućni pritvor.
– Nanogvicu su mi odmah stavili, onda dođu kod tebe i izmere ti stan tako što se ti prošetaš po prostorijama. Ja mogu da šetam onoliko koliko imam prostora i mogu da sedim na terasi – rekao nam je.
Dozvoljena šetnja s nanogvicom van zidova stana u kome živi za njega je sat vremena, a kretanje mu nije ograničeno.
– Ti možeš i u Kruševac da ideš, ali samo ako stigneš za tih sat vremena i da se vratiš nazad – naveo je mladić i objasnio da postoji mogućnost da se šetnja u kućnom pritvoru produži na dva sata, ali za to mora da postoji dobar i opravdan razlog.
Sagovornik vreme u kućnom pritvoru provodi tako što igra igrice, gleda filmove, a sada planira da nabavi i pazle…
– Dolaze mi ponekad i drugari, ali samo oni koje ja želim da vidim. Kada odeš u zatvor onda možeš da vidiš ko su ti pravi prijatelji, i koliko je zaista ljudi spremno da ti pomogne, a koliko njih ti je odmah okrenulo leđa – dodaje.
PORUKA I POUKA
Nakon “odležanih” šest i po meseci u CZ-u, tinejdžer iz Beograda kaže da nikako više ne bi voleo da se “vrati nazad u kavez”.
– Tamo baciš godinu, dve ili pet od svog života i to ni na šta. Samo gubiš život i svoje vreme koje možeš da provedeš mnogo bolje i lepše… – kazao je mladić.
On kaže da kada odeš u zatvor veoma lako možeš da izgubiš prijatelje, ali i partnera – devojku, ženu…
– Dosta brakova i veza je propalo zato što su ljudi bili u zatvorima, dosta ljudi te zaboravi i na kraju ostane ti par drugara – iskren je on.
Na kraju svoje ispovesti naš mladi sagovornik poručio je svima, posebno njegovim vršnjacima i mladima, da paze šta rade i sa kim se druže da ne bi završili iza rešetaka.
– Moja poruka je da ljudi paze šta rade i gde se kreću. Živite svoj život, ali tako da ne ulazite u neprilike i rizične situacije – poruka je mladića koji je samo mesec dana nakon što je postao punoletan završio u ćelijama Okružnog zatvora u Beogradu.
Upitan šta će raditi kada se “sve završi”, rekao nam je da će najverovatnije novu šansu potražiti negde u inostranstvu, pre svega zato što se plaši da neće moći da nađe normalan posao u Srbiji, zato što je imao problema sa zakonom.
– Planiram da odem u inostranstvo, ako me osude bojim da neću moći da nađem normalan posao, zato što svuda sada moraš da doneseš potvrdu da nisi osuđivan… – zaključio je mladić i izrazio nadu da će njegova presuda ipak biti oslobađajuća.
Nadamo se da će priča našeg mladog sagovornika, koji je odmah po punoletstvu iskusio kako je to naći se iza rešetaka u Centralnom zatvoru, odvratiti njegove vršnjake i sve druge od stranputice i života iza zidova kazneno-popravnih ustanova.
Komentari (0)