Svi sigurno znate da je komandant odbrane Crvene zvezde 1991. godine, u najznačajnijoj godini srpskog i jugoslovenskog fudbala, bio legendarni Krstić. Ne znate? Krstić, ljudi. Napravio zid pred golom Stevana Dike Stojanovića. Sa Ilijom Najdoskim uterivao strah u kosti svakom živom napadaču koji je krenuo na Zvezdu. Čuveni Krstić. I dalje ne znate?
Dobro, hajde da probamo ovako. Bio jednom jedan Miodrag Belodedić. Rođen u Rumuniji, srpskih korena, sa željom da jednom zaigra za beogradsku Crvenu zvezdu. No, prvo je bukureštanska Steaua sa njim na čelu morala da osvoji Kup evropskih šampiona, pa tek onda Crvena zvezda. A Mile je, kao i svi fudbaleri Steaue, bio i oficir – pasoši su im oduzimani po povratku sa utakmica iz inostranstva, pa je hičkokovski triler bio prebeći u Jugoslaviju.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
IGRAJ ZA PARTIZAN
– Dobio sam nekako pasoš, otišao sam kući. Slavili smo Svetog Nikolu i majka, sestra i ja smo prešli granicu. Pozdravio sam se s rumunskim carinicima, prepoznali su me kao reprezentativca Rumunije, bio sam poznata fudbalska ličnost. Kada sam stigao na jugoslovensku stranu, i tu su me prepoznali, ali mi je tad rekao – ne sećam se da li je bio policajac ili carinik: „Ostani ti ovde u Jugoslaviji, igraj za Partizan.” Mislio sam – eh, da znaš ti gde ću da ostanem.
Belodedić je odabrao „utočište” i rešio da ne podlegne nikakvim pritiscima iz Rumunije.
– Stigao sam kod rodbine, pričali smo šta ćemo da radimo. U policiji sam tražio državljanstvo i dok sam čekao, dve nedelje sam živeo u Vračevom Gaju kod familije. Došao mi je trener iz Rumunije da pričamo da se vratim, ataše vojni iz Beograda je isto govorio da se vratim, neće ništa da se desi… Međutim, ja jednostavno nisam hteo da se vratim.
BEKENBAUEROV SIN U ZVEZDI
Sledeća stanica bila je Belodedićev dečački san – Crvena zvezda.
– Posle sam zakucao na vrata Zvezde. Naišao sam na momka nekog, baš je bio visok, ne znam kako se zvao, da li je bio sin Franca Bekenbauera. Došao je da proba da igra za Zvezdu. Sećam se da je isto igrao libera, ali nije bio baš talentovan.
I da, bio je to sin Franca Bekenbauera, Štefan. On je 1990. bio na probi u Ljutice Bogdana, ali nije bio materijal za šampionski tim koji je pravio Dragan Džajić sa saradnicima.
– Razgovarao sam sa Džajićem, bio je tu i generalni sekretar Vladimir Cvetković, pitali su šta i kako se desilo. Da li sam profesionalac, da li su profesionalni ugovori ili amaterski u Rumuniji. Upozorili su me da ću biti suspendovan na godinu dana jer sam promenio klub bez dozvole.
Krenulo je zbog toga putešestvije po Srbiji, i zbog bezbednosti, ali i zbog ostanka u formi, jer je trebalo ostati u igri tih godinu dana.
– Policija iz Bele Crkve došla je tamo gde sam živeo i rekli su mi: „Hajde, spakuj se, Belodediću, čuvamo te.” Čuvali su me svakog dana u Vračevom Gaju. Pitali su me i da li imam negde dalje rodbinu, a ja sam im rekao da imam – kod Niša, Prokuplja… „Aaa, baš fino. Pakuj se i za Prokuplje, da budete mirniji”, rekoše mi. Tamo sam proveo dve nedelje, pa sam se vratio u Beograd da treniram sa Zvezdom. Igrao sam prijateljske utakmice po Srbiji, treću ligu, zvali su nas „jagnjeća brigada”. Igrao sam pod drugim prezimenima, na primer Krstić. Godinu dana sam tako igrao i prva zvanična utakmica bila je u Beogradu sa Sarajevom.
I eto, tu vam je odgovor s početka priče – to je taj tobožnji Miodrag Krstić, a pravi – Miodrag Belodedić!
PUT DO BARIJA
Ostalo je poznatiji deo istorije – Zvezda je u sezoni 1990/1991. redom rušila Grashopers, Glazgov Rendžers, Dinamo Drezden i u polufinalu Bajern Minhen. Dvomeč sa Bavarcima nije bio za one slabijeg srca.
– Možda je malo bila teška utakmica prva sa Grashopersom, ali tamo je bilo već ubedljivo (4:1 za Zvezdu) i stvari su došle na svoje mesto. Džaja nam je rekao da nećemo da izgubimo u Minhenu, i dobili smo tamo.U revanšu u Beogradu preplavile su nas emocije i primili smo onaj nesrećni gol posle slobodnog udarca, kad Dika nije imao sreće… Ali imali smo i mi sreću, kad je Miha šutirao i dao gol iz slobodnjaka za naše vođstvo. U svakom slučaju, nismo izgubili nijedan meč te sezone u Kupu evropskih šampiona.
Tih 2:1 za Zvezdu u Minhenu i 2:2 protiv Bajerna u Beogradu značilo je i put u Bari, na finalni meč Kupa evropskih šampiona protiv Olimpika iz Marselja.
– Nije bilo puno priče, znam da je trener Ljupko Petrović govorio više o odbrani, kako da stojimo, kako da zatvorimo napad. Stalno smo imali poneki prekršaj, i Robi, i Miha, i Dejo… Malo smo se uplašili kada je Dejo izašao, ali nije se videla ta promena na kraju. Kada smo osvojili titulu, nisam mogao da se popnem na postolje. Video me je Cvetković i kaže: „Hajde, Mile, dođi.” Kažem mu da nema mesta… I dao mi je ruku, popeo sam se. „Hajde, podigni pehar”, kaže Cvetković, a ja mu odgovorim: „Neka, ja sam već podigao jednom pehar, neka ga oni nose.”
„JA SAM BIO LIBERO, ILIJA JE TUKAO”
I uvek je bio takav. Uvek. Kad god svi kažu koliko je sjajan, on odmahne rukom. Čak i u situacijama kad ljudi pričaju kako su on i Ilija Najdoski bili najbolji evropski odbrambeni par i kako su delili „ćuške na sve strane”.
– Nikada nisam voleo da se izlažem i da me vide. I kao fudbaler, nikad nisam gledao svoje utakmice, kako sam igrao. Mnogo puta mi pričaju – kako si samo igrao… A ja ne vidim šta sam igrao, normalno sam igrao. Znao sam kako da se postavim, oduzmem loptu, ili idem glavom – imao sam najviše povreda na glavi. Arkada pukla dva puta, nos jednom lomljen… A za Najdoskog – ja sam bio libero, Ilija je bio onaj koji je tukao – sa osmehom zaključuje Miodrag Belodedić.
PIŠE: Vojin Jovanović
EKSKLUZIVNO – Vladimir Jugović: Posle Darkovog gola utonuo sam u san iz kog se još nisam probudio!
Komentari (0)