Treća Zvezdina zvezda, elegantan, hitar, nenadmašan dribler, ukratko – kompletan igrač, ali i odmeren, uporan i preduzimljiv tehnički direktor koji je učestvovao u formiranju tima Crvene zvezde za vrhunska dela – Dragan Džajić (74), prisetio se najvećeg uspeha u istoriji našeg klupskog fudbala.
Naravno, reč je o tituli šampiona Evrope koju je Crvena zvezda osvojila pre tačno 30 godina – 29. maja 1991. Ali priča počinje pre toga – pehari ne padaju s neba, već za njih treba mukotrpno raditi.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Zvezda je tih godina osvajala titule i duple krune, vladalo je veliko interesovanje za fudbal budući da su u igri bili Dinamo, Hajduk, Sarajevo, Železničar i, naravno, Partizan, i osećalo se da se traži nešto više, da treba pokušati da se napravi neki bolji rezultat u Evropi. Tada sam sa svojim velikim prijateljem, profesorom Veljkom Aleksićem napravio petogodišnji plan razvoja Crvene zvezde i izneo ga na jednoj od sednica Skupštine kluba. Pročitao sam ga, a ljudi su to slušali s takvom pažnjom kao da su bili u pozorištu. Rekao sam da Crvena zvezda u narednih pet godina treba da očekuje veći uspeh u Evropi, dakle jedan evropski trofej – rekao je na početku razgovora o utakmici iz 1991. sada počasni predsednik Zvezde Dragan Džajić.
TITULA VISILA U VAZDUHU
Ipak, jedno su obećanja, a drugo je ono što stvarno može da se uradi, jer za trofej je neophodno napraviti dobar tim.
– Stvarao se taj tim. Imali smo mogućnost da dovodimo igrače iz čitave Jugoslavije, a ekipu je došao da trenira Ljupko Petrović. On je tada bio anonimni trener, ovde je vodio Rad, ali imali smo informacije da dobro radi i odlučili smo da pokušamo s njim. Nismo baš verovali i očekivali da ćemo baš prve godine nešto napraviti, ali to se ipak desilo – imali smo dobre igrače, dobar ambijent, dobru atmosferu, mnogo publike na stadionu, navijače, koji kao da su nekako osetili da možda možemo više od onog što smo postizali u domaćem prvenstvu.
I put ka trofeju namenjenom pobedniku Kupa šampiona je počeo…
– Kad smo dobili protivnika u prvom kolu, švajcarski Grashopers, svi su govorili: „Ove skijaše ćete lako da pobedite”, i to je bilo nešto što je mene nerviralo, jer ne sme biti potcenjivanja. I ispalo je da nam je taj Grashopers bio čak jedan od najtežih protivnika. Ovde smo igrali 1:1 i to je bilo jedno malo razočaranje za publiku. Sećam se da sam seo s Ljupkom, koji je tada bio malo nesiguran jer je tek bio došao u Zvezdu – govorio mi je: „Dragane, ja ću biti smenjen ako ne prođemo”… Uverio sam ga i tada i u Švajcarskoj: „Ljupko, nemoj da razmišljaš o tome, niko neće da te smeni i ako izgubimo”.
UPLAŠENI HICFELD
Na sreću, duel u Švajcarskoj bio je potpuno drugačiji.
– Za revanš smo napravili nešto što je po meni bilo veoma bitno. Odveli smo ekipu dva dana ranije u Cirih i izdvojili ih u hotelu. Tamo smo bili samo generalni sekretar Vladimir Cvetković i ja sa stručnim štabom i igračima. Tu smo kovali planove, a ono u šta sam ja najviše verovao bili su dobar tim i dobri igrači. Sećam se, pred utakmicu, kad smo izašli u hol, bili smo Cvele i ja, i trener Grashopersa Otmar Hicfeld, kasnije trener Bajerna, izašao je i tu s nama razgovarao – atmosfera dobra, punio se stadion, i on kaže: „Lako mi je bilo u Beogradu, ali ovde će biti mnogo teže”. Čak mislim da je upotrebio izraz: „Plašim se revanša”. I Zvezda je odigrala briljantno, „ubili” smo ih. Funkcionisali smo odlično, uopšte se nije postavljalo pitanje pobednika.
Usledio je zatim, prema rečima Zvezdinog direktora, „lakši deo posla”.
– Posle su došle sve ove druge utakmice, ali Grashopers je značio da je psihološka barijera probijena. Došli su dueli s Glazgov Rendžersom, pa Dinamom iz Drezdena, to je bilo lako, da tako kažemo. Jednostavno, taj tim je mogao, moj je utisak, da igra s bilo kojom ekipom na svetu, da se ne plaši neke katastrofe, da bude poražen, tako mi je delovalo.
UJUTRU ĆERKA, PO PODNE BAJERN
Ako je posle Švajcaraca i bilo lako, to se ne može reći za legendarno polufinale protiv minhenskog Bajerna…
– Izvlačenje za Bajern. Posle Drezdena, Cvele i ja smo otišli na izvlačenje polufinalnih parova, bio je 22. mart, meni se ćerka rodila to jutro. Kažem ja Cveletu: „Cvele, samo Bajern”, a on kaže: „Jesi ti lud?! Samo ne Bajern!” Isto je govorio i Ljupko Petrović, i svi igrači, uprava kluba, i mogu oni sad da pričaju šta god hoće – ko god vam kaže da je voleo da bude Bajern, to nije tačno.
Džajić je potanko objasnio zbog čega je želeo da crveno-beli igraju protiv još jednog evropskog velikana.
– Bajern je veliko ime. Računam, u Minhenu ćemo imati 15.000-20.000 navijača, od ljudi koji dolaze odavde do onih koji žive u Nemačkoj i iz čitave Evrope. Bajern je gospodski klub, bio i ostao, a po mom mišljenju, nije imao bolji tim od Zvezde. Šta je bio problem? Problem je bio osloboditi igrače pritiska – jao, Bajern! Trebalo je malo raditi s njima. Kad sam se vratio sa tog izvlačenja, Ljupko mi kaže: „Dragi, gde Bajern?” Onda sam razgovarao i sa njim i sa igračima. Bili su u konkurenciji i Olimpik iz Marselja i moskovski Spartak. Ako izgubite od njih, biće – pa kako ste izgubili od njih, a ako izgubite od Bajerna – a Bajern je Bajern, bio i ostao. Pošto sam verovao da možemo da prođemo, ja sam čak dao i izjavu da ćemo pobediti i u Minhenu i u Beogradu, toliku sam veru imao u tim. I eto, desilo se tako – mislim da smo mi zasluženo tukli Bajern, bez obzira što je ovde bila ta drama.
TAKTIKA ZA KARANTIN
Došlo je onda i vreme da se putuje u Bari, i to nedelju dana pre finala. Igrači nisu bili baš oduševljeni toliko dugim karantinom, pa su se u jednom trenutku i previše opustili u Italiji.
– Oni su se bunili zbog sedam dana karantina. Njima je tu bilo dosadno, to je jedna hacijenda fenomenalna za tu vrstu priprema. Ja sve razumem, to je bilo dalje od Barija, zabačeno, sve je to u redu, ali mi smo čuli da gledaju televiziju tri-četiri sata… I ja kažem Ljupku: „Sad napravi tim bez ove trojice-četvorice igrača, i samo to napravi na treningu”. I on to uradi, a oni počnu između sebe: „A ti si rekao da mi gledamo televiziju”, „Što ti nisi ugasio televizor”… Ispalo je kao da smo hteli da ih vratimo kući. Naravno, ne bismo mi nikoga vratili, ali trebalo je da ih malo trgnemo, i to je uspelo.
ZNAO PO LJUPKU DA LI JE GOL
I onda – 29. maj 1991. Zvezdin tehnički direktor je neke od utakmica na putu do titule posmatrao sa klupe, uz trenera Ljupka Petrovića. Između ostalih, pokraj terena je bio i na finalnom duelu protiv Olimpika.
– Na gostujućim mečevima uvek sam bio na klupi, na Marakani nisam sedeo uz Ljupka. U Bariju sam odatle gledao i penale, ali ne baš sve… I peti penal nisam gledao. Nisam gledao kad je Pančev šutirao, sagnuo sam glavu, ali znao sam po Ljupkovoj reakciji, pošto sam sedeo pored njega, da li je gol ili nije.
Tadašnja generacija je delovala prilično homogeno i van terena, ali na njemu su momci izgledali kao dobro uigrana mašina.
– Dobro su izgledali. Stvarno su bili talentovani igrači, to je trebalo samo usmeriti, voditi ih na trening, pripremiti fizički. Uvek imate neka iskakanja, ali to i trener i uprava kluba dovode u red, ali prvenstveno to dovodi u red njihova odgovornost pred 50.000 ljudi pred kojima igraju.
NAVIJAČKO „BOŽE, POMOZI”
Veliku ulogu u uspesima Zvezde, ne samo u Bariju, upravo su imali i navijači, koji su često hukom s tribina davali krila svojim ljubimcima.
– Znate kako, uvek je Zvezda imala navijače. Oni su imali i tu neku intuiciju – u nekim trenucima, kad su pevali „Bože, pomozi”, pao bi gol posle toga. Mi korner bijemo, oni svi viču: „Bože, pomozi”, i ono padne gol! Maltene je to bilo na svakoj utakmici. Čak i posle, kad smo sretali naše vladike, oni pričaju: „Zvezdini navijači viču – bože, pomozi – a nama drago zbog toga”. I u Bariju je publika bila fantastična.
UMEREN U SLAVLJU
Osvojena je i titula prvaka Evrope i red je bio da se to proslavi, ali ne veseli se svako na isti način.
– Proslava posle Barija? Ja sam prvi otišao na spavanje. Svega je tu bilo, ali ja sam vrlo kratko ostao. Nisam mogao, mene je isprazilo tih sedam dana priprema i ta utakmica, jednostavno nisam mogao da se radujem kao ostali. A i sutradan mi je bio rođendan, pa je i to trebalo proslaviti. Ovde su nas sačekali navijači, i onda – svaki prozor na Novom Beogradu bio je obeležen nekim simbolom – da li je to bila zastava, šal, to smo svi videli. I onda proslava na stadionu – ja čak nisam izašao, bio sam ovde u kancelariji. Smatram da je to bio uspeh, i to veliki, ali ja to nosim u srcu. Svi se mi radujemo na svoj način i to što nisam izašao na terasu ne znači da nisam bio veseliji od ostalih, ali eto, takav sam, priroda mi je takva…
ZA MEČ 150.000 DOLARA
Zvezdi je posle Barija skočila cena i usledile su priče o „prijateljskim utakmicama visoke vrednosti”?
– Da, Barselona nas je zvala, pa onda Šalke 04… Imali smo za to vreme 150.000 dolara od njih, hotel sa pet zvezdica, avionsku kartu za prvu klasu – za jedno veče, jednu utakmicu. Kada postignete uspeh, onda ste i traženi. Ništa ne uspeva kao uspeh. A Barselona nas je zvala preko Božidara Maljkovića, on je tad vodio njihov košarkaški klub. Johan Krojf, sa kojim sam ja bio dobar, zamolio je Božu da me pozove da dogovorimo prijateljski meč. I igrali smo ga. Jednostavno, bili smo traženi. I posle toga je došao Tokio – uz osmeh konstatuje Džajić.
RASPAD JUGOSLAVIJE
Izgledalo je da crveno-bele ništa neće moći da zaustavi ni u narednim sezonama, a onda se zemlja raspala, počeli su ratovi, usledile sankcije…
– Jednom prilikom sam rekao da ne postoji firma ili preduzeće koji su izgubili na slavi, popularnosti i materijalno kao što je to zbog raspada Jugoslavije doživela Zvezda. To su činjenice. Zvezda bi danas redovno igrala Ligu šampiona, igrala bi redovno u Evropi, imala bolji stadion i bolju infrastrukturu nego što sada ima, to garantujem. A drugo, bez obzira na konkurenciju na našim prostorima, da je ostala Jugoslavija, Zvezdin uspeh bi želeli da ostvare i Partizan, i Dinamo, i Hajduk. Oni bi želeli da nadmaše Zvezdu, što je logično. Kad je Partizan 1966. godine igrao u finalu Kupa šampiona, ja sam rekao: „Čekaj, Zvezda mora da bude bolja od ovoga”. Mi smo imali tu ambiciju i to je funkcionisalo tako da klubovi vuku jedni druge.
NEKI NOVI BARI
Sada, nažalost, fudbal na ovim prostorima ne funkcioniše tako i veliko je pitanje kad će neki klub, a što ne opet Crvena zvezda, napraviti uspeh kakav je onaj iz Barija.
– Zvezda je imala dosta uspeha, sjajne navijače, i meni je drago što sam deo njene klupske istorije. Ona u mom slučaju baš traje, jer ću sledeće godine napuniti 60 godina života i rada u Zvezdi. Poznajem i uspehe i neuspehe, i suze i radosti. Bari je bio najveći uspeh u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala i trajaće to još dugo. Voleo bih da sutra, prevashodno Crvena zvezda, dođe do jednog takvog trofeja, to želim iz srca, i mislim da će jednog dana Zvezda ponovo imati takav uspeh, ali kad će to biti… Ja verovatno to neću gledati, a voleo bih.
– Polako, čekajte, ima vremena – uskačemo mi komentarišući Džajićevo nadanje o nekoj sledećoj klupskoj tituli prvaka Evrope.
– Još je rano za razmišljanja ko će to videti, a ko neće.
– Dobro, dobro, daj bože – uz osmeh zaključuje šampionsku priču Dragan Džajić.
Sve tekstove našeg specijala povodom 30 godina od Barija, a verujte, ima ih 20-ak veoma kvalitetnih, možete da pročitate uz vikend štampano izdanje Objektiva.
Piše: Vojin Jovanović
Komentari (0)