Mnogi pevači ostavili su pečat u vremenu, ali nijedna pevačica u Srbiji nije ga utisnula toliko snažno kao kraljica narodne muzike Lepa Lukić, čija karijera traje već 60 godina.
Lepa je u emisiji „Pečat u vremenu” je otkrila tajnu svoje mladolikosti:
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Ništa ne radim, svi se čude. Uvek odgovorim: Ja idem u rikverc! Umesto da starim, ja izgledam sve mlađe. Zdrava sam, nikad nisam imala temperaturu.
Kada si bila mlada, nisi verovala da je visina tvoja prednost?
– Mislila sam da je to ružno. Krila sam vrat rolkama, prste sam krila. Tereza Kesovija me je izlečila od tog kompleksa. Ona kaže: „Ruke gore!”, a ja sve uz telo, kao da su prišivene, i ona: „Lepa, ruke gore, ruke gore! Imaš mnogo lepe ruke, duge prste. Ne smeš da ih kriješ”, a ja: „Jao, ja sve mislim da ne valja” i kaže ona: „Ma kakvi ne valja, to je mnogo dobro” i rolku je svaku uzela i pocepala.
Kako je izgledalo tvoje detinjstvo? Rasla si sa majkom i bratom, oca nisi ni zapamtila.
– Imala sam dve i po godine kad je umro. Bili smo sirotinja. Odem da čuvam kravu na livadi, majka mi spakuje sira, hleba i proje. Ništa mi slađe nije bilo nego da pojedem nešto dok čuvam krave. Slušala sam majku, ali mnogo sam volela slatko, šećer. Majka kupi šećer za slavu Svetog Nikolu, a ja joj sve pojedem i onda je počela da krije od mene taj šećer. Bio je jedan tovar pšenice u jednoj sobi i nigde ne mogu da nađem šećer, ona ga je tu sakrila i ja, koliko sam mudra bila, zarezala sam prstom da i ona zna gde ga je stavila.
Majka ti je bila iz bogate porodice, ali otac je bio siromah?
– Moj otac je bio vanbračno dete, njegov otac je imao osam ćerki, a nije imao sina. I sa mojom babom, kada je ostala udovica, dobije sina, mog oca. I dali su mu zemlju da napravi kuću, neku malu sirotinjsku, i dva hektara zemlje, priznao ga je u crkvi i ona se udala za njega. To je bila sirotinja i kada mi nešto nemamo kući, a ja tražim i onda ona kaže: „Nemam” i ja je pitam: „Što si se udala za siromaha, vidiš kako nam baba donese, ona ima” i ona kaže: „Jao sine, bio se lepo ošišao. Bio je mnogo lep čovek i lepo je pevao”…
Teško si podnela odlazak majke…
– Moja majka je bila i čovek i žena. Ona ode u nadnicu kod komšije da bi zaradila, a kada njoj treba da žanje pšenicu ili kopa kukuruz, onda te žene dođu njoj da pomognu. Sa 12 godina sam kuvala ručak, sve me je majka naučila, i da štrikam i da pletem! Zaboravila sam to, ali kada bih malo krenula, znala bih, ali koji će mi đavo. Ona nije jela, a meni je pružala. Za drugog se naživela, 94 godine, a za mene nije, meni je majka da je imala i 200 godina. Greota mi je da kažem ovo, žalim rođenog brata, dođem na grob, upalim sveću i sačekam da dogori, a kako dođem na majčin grob i kukam iz sveg glasa, kao da je juče umrla.
Teško mogu da je prebolim. Koje si osobine nasledila od majke?
– Ja trošim pare, ne čuvam kao što je ona čuvala. Samo deci da da, trpi gladna. Ona i brat su me jedini zvali pravim imenom, niko drugi me nije zvao Lepava. Volim moje ime, jer je jedinstveno. Ona kaže: „E Lepava, ništa nemaš na mene”. Pa ja ne mogu da se stisnem, kada smo bili sirotinja stiskali smo se, sada ne moramo. Pitala me je stalno što trošim, ja kupujem garderobu, željna da je imam jer je nisam imala. Važila sam za pevačicu koja se ne ponavlja u istoj garderobi. Sada ne znam šta ću sa stvarima. Moraću da tražim buldožer da odnese to negde.
Brat ti je branio da pevaš?
– Znala sam da ću dobiti batine, ali morala sam da idem jer je to u meni čučalo, bila sam svesna da znam da pevam. Išla sam na sve audicije, svuda sam bila primljena i tražim potvrdu da sam primljena, da me brat ne bije, nije puno, malo šamara. On je mislio da ću da postanem skitnica, da ću po kafanama da pevam, da će da me maltretiraju pijanci, a posle je govorio: „Da sam znao da ćeš ovo da postaneš, ne bih ti branio, nisam lud”. Posle sam se ja njemu dodvoravala, davala sam mu pare. Da mi oprosti što ga nisam slušala i da mu dokažem da sam bila u pravu.
Kako si počela solo karijeru?
– Sa Gvozdenom Radičevićem sam snimila duet. Primili smo od Jugotona zlatnu ploču, ali ne daju oni solo da pevaš, ne znaju ko sam ja. Onda sam izmolila Radojku Živković da me pusti da otpevam jednu pesmu na nastupu, ali otpevala sam pet, publika je bila oduševljena. Kada sam pošla za Beograd, u autobusu smo bili Gvozden i ja, iza mene sedi Petar Tanasijević i po ramenu me
kucne i pita: „Devojko, oćeš ti da snimiš ploču?”, a meni se noge odsekle, nisam znala reč da progovorim, pa gutam knedle i kažem: „Gospodine, kako ne bih, još pitate” i kaže: „Evo ti adresa, dođi tu i tu”. Ponudio mi je pesmu „Od izvora dva putića”. Nisam bila u toj situaciji da mu kažem: „Je l’ imaš ti još nešto da mi ponudiš?”. Nisam ni znala da će ona da bude dobra i da će da izleti u narod, mislim da je odigrala moja boja glasa, jedinstvena. Dao mi je četiri pesme, snimila sam i sve četiri su bile hit, prodalo se 300.000 ploča.
Snimila si film i „Bog stvori kafansku pevačicu” 1972. Kako je izgledalo raditi sa Batom Živojinovićem, Pavlom Vuisićem, Verom Čukić?
– Vera mi je čestitala, rekla mi je: „Jao Lepa, ti ćeš mene prevazići, toliko lepo glumiš”, ja joj kažem: „Pa ajde i ti mene prevaziđi u pesmi”, bilo mi je drago što je to rekla. Joca Živanović mi je ponudio tu ulogu, da igram pevačicu pijanicu koja peva u jednom restoranu i koja se odala piću. Snimalo se u nekoj sobi sa starim lavaboom, Vera posle došla, ona ne pije, a ja je u filmu teram da popije jer sam ja pijana, kažem „Je*eš život bez rakije”. Ona se udaje za Batu, a ja ostajem sama. Nije trebalo da plačem, ali kad je ona odlazila i pozdravila se sa mnom, i ja plačem, suza suzu stiže, zamislila sam kao da je stvarno. Propašću, ostajem sama, ona se udaje, a ja se odala piću. Joca mi rekao da ne plačem, a kad sam počela da plačem, kaže on: „To, to, Lepa! Odlična si!” Tozovac je isto glumio, ja sam imala treću ulogu. Mislim da nisu nas uzeli što smo bolji glumci od glumaca, ja imam talenta, ali oni su normalno bolji, veći i poznati, ali uzeli su da bude komercijalan film. „Skupljači perja” i „Bog stvori kafansku pevačicu” su najbolje prošli te godine. Mnogo su me dobro prihvatili i pohvalili me. Bata je toliko lepo odigrao sa mnom tu ulogu.
Silvana Armenulić ti je bila rivalka, ali i prijateljica…
– Mi smo se družile, čak smo se bile dogovorile pred samu njenu pogibiju da pravimo koncerte na stadionu i da zaradimo lovu. Neko će za mene da navija, neko za nju, nije zanimljivo bez konkurencije. Tada sam bila sa Vladom Perovićem, on je uzeo plakate od nje, kod mene su stajali na jednoj vitrini. Kada je ona poginula sirota, ja se uspavam prvi put, ne odem na taj koncert, i majka me budi i ja joj kažem: „Pusti me, sada sam zakasnila” i kaže ona: „Joj, ja sam htela da te gledam na televiziji”, a ja joj kažem: „Kevo, nije interesantno, pevamo pesme o grožđu”. Noću dolaze na vrata i kucaju novinari, da kažem za jutarnje novosti šta se tamo dešavalo, ja pitam: „Šta se dešavalo?”, pojma nemam šta se desilo, rekla sam im: „Ne znam ko ste vi”, mislila sam da je došao neko da pljačka, kažu oni: „Mi smo novinari”. Oni mislili da sam bila tamo, pa da kažem nešto. Imala sam na vratima staklo, oni pokazuju legitimaciju, ja priđem malo bliže, prepoznam jednog novinara i otvorim vrata i pustim ih. Oni su mi ispričali sve, popila sam jedan „apaurin” da se smirim, sva sam se tresla. Gledam Silvanine plakate, gledaju pravo u mene, morala sam da ih sklonim odmah, plašila sam se, nisam mogla da shvatim da je nema više. Stvarno smo se družili, a mediji su stalno pisali šta je jedna rekla za drugu, pase zovemo telefonom: „Je l’ si čitala ono?”, kaže Silvana: „Ja to nisam rekla”, kažem ja: „Pa nisam ni ja ono od juče što su pisali”. Kad je ona poginula, prestala sam da vozim.
Topalko, Šaban, Toma, Toza, Cune, Safet, Kvaka, niko od njih više nije tu, ima sve manje velikana…
– Umiru i mladi, kamoli oni što imaju već godina. Mislim da ja nikada neću da umrem, ne mogu da shvatim da ću da umrem, iako se niko nije rodio, a da nije umro. Nikada ne razmišljam uopšte o tome, mislim pozitivno. Navikla sam ceo život da putujem, da radim. U kući sve radim, kuvam, u manjoj šerpici za sebe, spremam kuću, imam veliki stan. Sve to treba raditi, ali ja se tako razgibam, održavam kuću, zovem jednom mesečno ženu da mi napravi veliko spremanje, ja to posle održavam. U Žarkovu, gde živim, fale mi kamioni, tramvaji, bila sam 35 godina u Cara Dušana. Preselila sam se kada je moja majka došla kod mene, jer ona nije mogla da podnese te tramvaje, pa se posle ljutila što sam prodala stan i uzela u Žarkovu. Volim da se uvek nešto dešava, ne mogu da se vežem samo za kuću.
Da li je učešće u rijalitijima upravo to?
– Tačno to, ne volim samoću i tišinu. Znam da me narod voli, jer me ne bi uzimali pet-šest puta, za lepe oči. Da nemaju gledanost, ne bi me zvali. Ne idem na 10 meseci, odem na dva meseca i bude mi lepo, imaju gledanost i meni je lepo, zabavim se tamo, ne takmičim se. Ne mogu da se vežem samo za kuću. Da imam unuke, imala bih zabavu.
Ti si svoju borbu za potomstvo opevala i u pesmi „Pevam i tugujem”?
– Prevazišla sam to, ali ostao je žal. Imam bratanca, od mog rođenog brata, on je moj otkad se rodio. On ima dvoje dece, živim za njih. On ima 26 godina, ona 28. Kada dolazim iz Kanade, nosim po dva kofera stvari, da su oni lepo obučeni.
Uvek si birala muškarce koji nisu bili javne ličnosti, zašto?
– Volela sam obične ljude, meni važno da mi je lep dečko, ne znam ni kako se zovu budžovani. Sa tim običnim ljudima nisam bila Lepa Lukić u kući, trudila sam se da oni ne osete, da nemaju kompleks. Pokazivala sam im da ih volim, zato sam sa njima, a kada ih ne volim, to je kraj. Neko ne može da se uda nikad, ja mogu da se udam 100 puta, koja je razlika imati 100 švalera ili imati normalnog čoveka sa kojim sam dok sam, njegova sam. Nisam šetala levo, desno, imam muža. Želela sam decu, želela sam porodicu, nisam mogla i tako je to i propadalo. Nisam nimala nikakvu obavezu kada je ljubav prošla, doviđenja, neka se čovek ženi drugom ženom, neka ima decu. Sa Vladom Perovićem sam se rastala, on je mlad momak bio, zašto ne bi imao familiju, sada ima dvoje dece. Nas dvoje se i dan-danas čujemo, nije zatvorio moja vrata leđima i priča o meni sve najbolje. Nisam htela da ostanem ceo život sa njim, a da on nema porodicu, neka ima on bar porodicu.
Nikad nisi bila sa oženjenima?
– Ne volim oženjene ljude. Danas je sa mnom, onda ode kod žene da spava, pa šta mi je on? Da se posluži i da ide kod žene. To druge vole, ili da otimaju muževe ili da prihvate tako, da može da spava tamo i ovamo, ja ne mogu. Kada volim čoveka, hoću da je samo moj.
Goran Jovanović
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Lepa je super