Tokom decenija karijere, Zlata Petrović postala je prepoznatljiva kao jedinstvena pojava na javnoj sceni po tome što je neko ko sve vrline i mane, teškoće i uspehe, pobede i poraze nikad ne skriva, već o njima govori otvoreno. Iako se stiče utisak da se o ovoj folk zvezdi sve zna, mnoge je iznenadila priznanjima u emisiji Gorana Jovanovića, piše list Objektiv.
“Ne mogu da kažem da nismo imali novca, jer je majka pevala, očuh je svirao, ali isto tako, dešavalo se da jedan dan imamo džak para, a da već sutra, recimo, nemamo šta da jedemo. Nažalost, majka se kockala”, rekla je Zlata na početku razgovora.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Zlata Petrović iskreno o finansijama: Da imam 1.000 evra PENZIJU, živela bih DOBRO
Šta mišliš, zbog čega se kockala?
“Kažu da se najinteligentniji ljudi obično odaju porocima, tu nekako pronalazim utehu. Ona je u svemu bila najbolja. U kući, na njivi, u kafani… Bila je nenormalno lepa. Njena transformacija me je oduvek oduševljavala. To je kao kad gledaš neki film u kom ti se pojavljuje neka žena iz njive, raspojasana i prljava, a već za pola sata je vidiš našminkanu od glave do pete i ispred sebe imaš lepoticu. Tada nije bilo mikrofona i pojačala, nego se pevačica popne na sto i peva. Sve to je činilo nju, ali očigledno je u sebi nosila i tu sklonost ka porocima.
Imaš li ti neki porok?
Sve sam probala, ali s merom. Jedino nikad nisam pušila trave niti koristila droge. Ne znam ni kako se to unosi. Volim kafanu, volim da se napijem, ponekad i pogrešim, ali znam granicu i zbog toga sam ponosna na sebe.
Da li je deo sudbine i tvoja udaja u mladim godinama?
“Udala sam se u 16. godini za čoveka koga nisam volela. Završila sam osmi razred, trebalo je da idem dalje na školovanje, međutim, to se nije dogodilo. Tako je tada bilo… Ako ne ideš u školu, udaju te. Iako je u toj porodici sve bilo divno, ja nisam volela. Nek mi oprosti i taj dečko i svi, ali smatrala sam da sam najnesrećnija na svetu.
Zlata Petrović progovorila o BOLNOM periodu: Mnogo sam PLAKALA, niko nije znao koliko sam tužna!
Ti si pobegla iz te zajednice. Da li ste se posle sreli?
“Da, da… Znam i njegovu decu, znala sam i njegovu suprugu, koja je, nažalost, preminula. Da nije bilo tog neželjenog braka, ne bih se bavila ovim poslom. Generalno, nisam volela posao pevačice. Kad je moja majka dolazila kući, između nje i očuha, koji ju je mnogo voleo, bilo je svađa, tuča i ljubomore, te zbog toga nisam volela da pevam. Ja jednostavno nisam znala da li to znam. Ali, nakon što sam pobegla, otišla sam u pevačice.
Za tebe je specifično i to što nikad nisi skrivala svoje poreklo…
“Moja majka je bila Romkinja, tata Crnogorac. Kada je trebalo da svom starijem sinu objasnim ko je njegova baba, imao je oko osam godina i to je njemu predstavljalo problem jer se plašio šta će ljudi da kažu. Rekla sam mu – ako misli da će neko da ga osudi što mu je majka Ciganka, onda ne mora ni da se druži s tom decom. To je dobro jer si u startu načisto sa svojim drugarima i prijateljima. Trebalo mu je vremena da to usvoji. Tako je na mojoj svadbi s Pejom on imao 12 godina, tu su bile moje sestre i majka, koji su tamnoputi, dok je cela familija sa očeve strane svetle puti. Sve kolege su odlazile da pevaju mojoj majci. Tada je mog Mikija drug pitao ko su ti ljudi, jer se vidno razlikuju od nas, a on je rekao: „To su neki naši kumovi iz Grčke” (smeh). Godinama kasnije sam saznala za to i pitam ga: „Je li, Miki, nisam znala da smo mi Grci”, i tek onda smo seli i pričali o tome. On sada svoje poreklo mnogo voli i ponosi se.
Spominješ oca, njega si upoznala tek kad si odrasla?
“U svojoj dvadesetoj godini. Bolje ikad nego nikad. I onda sudbina tako odredi da i njega i njegovu suprugu.”
Sve tvoje ljubavi su bile burne. Smatraš li da u ljudima budiš neku posebnu energiju ili je u pitanju nešto drugo?
“Kada o tome razmišljam, uvek se nekako osvrnem na genetiku. Gledam svoju majku i koliko nas dve ličimo, preslikane smo. Imamo istu gestikulaciju, ponašanje, oči… Možda nas i to povezuje. Ipak, ne bih da neko pomisli da sam bez duše, samoživa. Kada nekog ne mogu više da volim, a on mene i dalje voli, tužna sam. Treba mi dosta vremena da to prebrodim.
Da li si ostavljala ili si ostavljana?
Kad sam mislila da će neko da me ostavi, onda bih ga preduhitrila i ja sam ostavljala. Ne volim da gubim.
Kad spominjemo gubitke, Šaban Šaulić je, kao Hasanov brat i tvoj kolega, bio ozbiljan deo tvog života. Kako si se suočila s tim gubitkom?
“Kad se setim Šabana, setim se koliko treba da budeš veliki da bi bio običan. Mogao je sebi da priušti sve i svašta, a on je bio nenormalno normalan, običan i jednostavan. Na tim romskim svadbama na kojima smo radili bilo je svega i svačega od hrane, ali on je uvek imao neku svoju kesicu u kojoj je nosio neku salamicu i paštetu koje je voleo. Ja se čudim šta će mu to, a on mi kaže: „Ma ćuti. Ti si blesava i luda. Videćeš ti na fajrontu kad mi ogladnimo”. I tako je i bilo. Nikad u životu on nije rekao: „Ja sam kralj”. A on stvarno jeste bio kralj i ljudi su mu se dodvoravali, donosili su mu sve živo, mogao je da ima šta god da je tražio. Ali ne! On je bio jednostavno običan.
A kakvo ti je sećanje na Džeja?
“Džeja sam volela i voleću ga ceo život. Ni sa jednim čovekom ne mogu da ga poredim. Bio je posebna duša. Ne pričam o muzici, već o ljudskosti. Sada kada ga nema, mi vidimo da je on u stvari stalno tražio ljubav. Zašto? Pa voleo je ljude, tražio, govorio: „Brate, sestro, dođi da te ljubim, da te zagrlim!”
Piše: Goran Jovanović
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)