Krajem januara navršilo se petnaest godina od smrti velikog srpskog i sarajevskog pesnika i tekstopisca Duška Trifunovića. Na život poete koji je obogatio karijere najpopularnijih eks-ju pevača i bendova podseća nas njegov bratanac Darko Trifunović, naš poznati stručnjak za bezbednost i terorizam.
“Nikada nikome nije naplatio pesmu”, prvo je što je Darko za list Objektiv rekao o svom stricu, nastavljajući da ređa uspomene na to kakav je bio njegov „čiko”:
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
“Bio je svoj, a svačiji! Najviše je nedostajao porodici – ženi Dani, sinu Severinu i ćerki Ani. Voleo je sarajevsku raju, Baščaršiju, tu njegovu mahalu… Njegova prava porodica su, u stvari, bili umetnici iz Sarajeva: Čola, Brega, Nele, Vajta, Jadranka, Kemal, Pero Zubac… Većina ljudi nije razumela njegov život, čudno ga je vodio. Mi smo kao porodica imali i probleme kad su izlazili tekstovi o tome da je živeo i umro u nemaštini. To nije tačno. On je tako hteo da živi. Nije čak imao ni svoju kuću. Dom u Sremskim Karlovcima, gde je živeo do smrti, zapravo pripada njegovom bratu Luki.
Svedoči da Duška ni najmanje nije zanimao materijalni svet.
“Ko zna šta bi sagradio od svojih pesama, ali njemu je to bilo nevažno. Koliko je bio skroman, govori i krevet na kom je spavao, drvena škrinja sa četiri ćilima i pokrivačem. Kad bi se potegla priča o tome gde spava, umeo je da kaže: „Pa probajte tu da odspavate”. Jednom sam probao i mogu samo da potvrdim da se u životu nisam tako naspavao”, sa osmehom se naš sagovornik priseća čudnih navika svog rođaka.
ČOLI NA KRKAČE
Svest o tome ko mu je stric datira, kako veli, iz vremena kad je imao šest godina.
“Zdravko Čolić je imao koncert u Beogradu. Sećam se da me je čiko nosio na krkače, pa me onda preuzeo Zdravko. On se sigurno toga ne seća. U uspomeni su mi i dečje emisije koje je radio, razgovori s decom, pa sam uvek kad bih ga video na ekranu, govorio: „Evo ga moj čiko”, govori mlađi Trifunović, dok mu na licu titra ponosni osmeh.
Sa stricem je najviše i najčešće pričao o knjigama, pa dodaje:
“Moje knjige su o ratnim zločinima, terorizmu, strahotama, a njegove su potpuno drugačije. Znao sam da mu kažem: „Blago tebi što pišeš o veselim temama”.
SUDBINE MALIH LJUDI
Darko ističe da je Duško bio dobar čovek, blage naravi, bez trunke zla prema bilo kome.
“Interesovao se za obične ljude. Strašno ga je bolela patnja malog čoveka. Voleo je da sluša priče o ljudskim sudbinama, posebno se zanimajući za one tragične, kojih je na ovim prostorima bilo mnogo. Znao je da upita za zdravlje nekog čoveka koji mu ne dođe ništa, ali je nekad ranije čuo za njegovu sudbinu, o kojoj je dugo prethodno razmišljao”, objašnjava bratanac Duškova interesovanja.
Posebnu ljubav gajio je prema vozovima.
“Jako je voleo da putuje vozom, pa se sećam da smo ga često dočekivali na železničkoj stanici kad bi dolazio iz Sarajeva. Tu svoju ljubav objašnjavao je time da na voznim pragovima čuje stihove, pa je strofe koje su odzvanjale po njima zapisivao dok je putovao”, otkriva nam Darko deo tajne stričevih poetskih majstorija.
VELIKI BOL DO SMRTI
U grob je, tvrdi njegov sinovac, otišao s velikim bolom koji nikad nije odbolovao.
“Kad je otišao iz Sarajeva 1992, odmah pošto mu je stan zapaljen, najteže mu je palo što mu je izgorela rukopisna knjiga pesama. On je tom knjigom hteo da zaokruži svoj opus. Zato nikada neću zaboraviti kad je došao kod nas odmah po početku rata govoreći da je ubijen. Pitao sam ga kako je ubijen kad je živ, i da bi trebalo da bude srećan što se spasao, on je mislio da je ubijen time što je taj rukopis izgubio zauvek. Do kraja života se nije oporavio od toga”, kaže Trifunović, koji se prisetio i detalja vezanog za pesmu koju je njegov stric napisao za Željka Joksimovića.
“Pozvao me je zbog pesme „Ima nešto u tom što me nećeš”, koju je hteo da da Joksimoviću. „Fin je taj Željko i dao bih mu pesmu”, kaže on meni, „ali ima tamo neka Leontina sa kojom on sarađuje, koja uvek prepravi nešto”. Ja mu na to kažem: „Pusti, čiko. Željko je stvarno dobar momak, a kada si već mnogima poklonio stihove, što ne i njemu”. „Dobro”, reče mi, „daću mu ovu pesmu, iako sam siguran da će ona to prepraviti”. Posle izvesnog vremena izađe pesma i, kad se uporedi sa njegovim stihovima, razlikuje se u poslednjem redu, gde je napravljena inverzija. „Evo, jesam ti rekao, prepravila je”, javio mi se iznerviran, ali brzo sam ga smirio rekavši da pesma zvuči fenomenalno.
„Ima neka tajna veza“, „Pristao sam, biću sve što hoće“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“ (Bijelo dugme) „Ti si mi bila naj, naj“ (Indeksi) „Glavo luda“ (Zdravko Čolić) „Zlatna ribica“ (Vajta) „Život je maskenbal“ (Teška industrija), samo su neki od hitova koje je napisao Duško Trifunović.
Goran Mitrović
OVU, ALI I MNOGE DRUGE PRIČE MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 6. FEBRUAR
Komentari (0)