Beograđanka deset godina živi na PEDALAMA: Snežana za Objektiv otkrila kako je po svetu putovala biciklom

Snežana Radojčić (53) imala je trideset godina star bicikl sa osam brzina, šator i stručnjaču za odmor sa toliko rupa da kako kaže, nije više mogla da ih zakrpi. Ipak, kako ova Beograđanka navodi za Objektiv, to joj je bilo dovoljno da se otisne u nepoznato, spakuje svoj bicikl u autobus za Bratislavu i sa planom krene istočno ka Japanu i Sibiru, na putovanje koje je počelo pre deset godina, a traje i dan danas.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

– Ako radite ono što volite i ako ste radoznalog duha, ako živite u svakom trenutku punim plućima, onda ste kao dete. Onda vam je svaki dan zanimljiv, onda vam je sve zanimljivo. Svet vam je pun iznenađenja. Ne prestajem da se čudim svetu i da ga otrkivam, i nikad se neću vratiti. To je nešto što možemo da izaberemo, da omatorimo u dvadesetoj ili da ostanemo večita deca – kaže za naš list Snežana, koja trenutno vozi bicikl po Južnoj Americi.

U LETNJEM ŠATORU NA -10

Najteže joj je, navodi, bilo prvih godinu dana puta, jer je preživljavala sa 150 evra, za koliko je tada izdavala stan, uz sporadičnu pomoć prijatelja koji su povremeno finansirali njeno putovanje. – Imala sam nekvalitetnu opremu: bicikl je bio star trideset godina, sa osam brzina, šator letnji, a u njemu sam spavala i na –10 stepeni, lošu podlogu zbog koje sam se noću budila na zemlji i ustajala da je dopumpam i gorionik koji se stalno kvario dok na kraju nije eksplodirao – kaže Radojčićeva.

U MALEZIJI SPAVALA U PRIVATNIM BAŠTAMA

Da je zaista srećna, pokazuje i to što često govori da bi mogla da umre u trenutku, iako joj se ništa posebno u tom momentu nije dogodilo. Priznaje da jednostavno oseća punoću života. Za deset godina, koliko je na putu, prošla je četiri puta više zemalja nego što staje na prste obe šake. Argentina, Čile, obe Koreje, Malezija, Vijetnam, Kina, Nepal i Kambodža – samo su neke od njih. Navodi da na svojim putovanjima nije bilo zemlje u kojoj se osećala nesigurno, jer u takve zemlje nije išla. – U Maleziji mi je rečeno da izbegavam divlje kampovanje, ali sam zato bez problema nalazila svake večeri smeštaj u nečijoj bašti. Tako da je to bilo mnogo bolje nego što sam očekivala i bilo je potpuno sigurno. U Indoneziji drugačije posmatraju žene, pa tako i turistkinje. To su te mnogoljudne zemlje u toplom pojasu, gde ljudi mahom žive napolju i jako su radoznali. Prate vas, nađu šator, pa se onda svi okupe. Ne možete da se sakrijete, a ja nastojim uvek da ostanem skrivena Deset godina živi na pedalama.

Deset godina živi na pedalama Svetska putnica se javila za Objektiv iz Latinske Amerike i otkrila kako izgleda njeno putovanje na dva točka u doba pandemije kada kampujem, iako nije bilo nebezbedno – kaže Snežana.

PROBLEME NE GURAM POD TEPIH, NEMAM GA 10 GODINA I nakon pređenih nekoliko desetina hiljada kilometara pod točkovima, Snežana ne pomišlja da odustane od svog poduhvata. To je sad njen način života. Kad bi počela da oseća teret, obavezu ili da radi nešto protivno svojim željama, onda bi, navodi, od toga odustala. – Moja svakodnevica je drugačija od većine drugih ljudi, ali problemi nisu. Ali verjute, nikada ih ne zatrpavam pod tepih, jer ga ne posedujem već čitavu deceniju, otkad sam na točkovima. Izozove prevazilazim redom, jedan po jedan. Korona je bila malo veća prepreka, zbog nje sam kao i promenila plan. Osim nekoliko hiljada pređenih kilometara manje, nešto bitnije mi se nije poremetilo – kaže naša sagovornica.

U PUSTINJI SAM PLAKALA OD HLADNOĆE

Upravo zbog pandemije prošla je kroz neke regije i zabačene puteve, koje inače nije imala u planu, kao i gradove koji nisu bili u karantinu, a koje verovatno ne bi ni posetila. – Život koji vodim priredio mi je mnoge neprilike. Pre devet godina našla sam se usred oluje u Gruziji. Padao je grad veličine oraha, mislila sam da će mi polomiti šipke od šatora. Sve oko mene je bilo prepuno ledenica, kao da je pao sneg, a bilo je leto, pa se sve brzo otopilo. Međutim, šipka od šatora mi je pukla. U pustinji Gobi bila sam dva dana zarobljena pod snegom. Bilo je mnogo hladno, a temperatura je padala ispod minus petnaest stepeni. Plakala sam koliko je bilo bolno od hladnoće. Tada sam obukla sve što sam kod sebe imala. Pamtim i pustinjsku oluju na severozapadu Kine, na obodu Takla Makan pustinje. Imala sam sreće da nađem praznu čobansku kolibu, i tu sam našla zaklon – kaže Snežana.

NAJLEPŠI JE JAPAN Ipak, od svih zemalja kroz koje je prošla, u najlepšem sećanju ostao joj je Japan. – Tamo sam predavala u periodu od 2016. do 2017. Prošla sam tu zemlju uzduž i popreko. U Japanu je jako lako živeti na putu i biti nomad, zato što možete da kampujete u svim parkovima. Možete da ostavite stvari, nikome ne pada na pamet da dira nešto što nije njegovo – kaže naša sagovornica.

PRATE JE STANOVNICI SVIH MERIDIJANA I pored silnih pređenih kilometara, Snežana ne razmišlja o tome kako će joj izgledati život u daljoj budućnosti, zato što ne zna, kako je navela, da li će i za dvadeset godina biti živa, zdrava i pokretljiva. Kad ne putuje, Snežana piše. Na svom sajtu svakodnevno postavlja svoje putopise, a finansiraju je čitaoci iz celog sveta. Ne prestajem da se čudim svetu i da ga otrkivam, i nikad se neću vratiti. To je nešto što možemo da izaberemo, da omatorimo u dvadesetoj ili da ostanemo večita deca OSTVARILA SVOJ SAN Snežana na Himalajima.

Piše: STEFAN DEVIĆ

Ovu i ostale zanimljive priče pročitajte u štampanom Objektivu.