Badnji dan, šestog januara 2010. godine – košarkaši Partizana dočekuju Lijetuvos Ritas u pretposlednjoj utakmici grupne faze takmičenja Evrolige i moraju da pobede sa više od 22 poena razlike da bi obezbedili prolaz dalje. Tokom druge četvrtine koleno povređuje Aleks Marić, centar Partizana i MVP Evrolige, a na teren stupa Slavko Vraneš.
Ukupan indeks korisnosti od 27 poena dovoljno oslikava koliki je uticaj Vraneš imao na pobedu rezultatom 97:67 i sigurno mesto u narednoj fazi takmičenja, koje je kasnije završeno učešćem na Fajnal foru u Parizu, te nesrećnim porazima od velikana – Olimpijakosa i Barselone.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
“Lijetuvos je bio veliki izazov i za mene i za ekipu… Gubiti toliko razlike i na kraju dobiti utakmicu tolikom razlikom, zaista je fascinantno… Kada smo ušli u svlačionicu očekivali smo da će Dule biti iznerviran, najljući ikada, ali je ušao toliko smiren i u nekoliko sažetih, lepih rečenica, rekao suštinu – da smo već izgubili, da ne može gore i da probamo da popravimo nekako stvari, da smanjimo razliku, da se iskidamo i ako treba da napravimo svi po pet faulova, samo da ostanemo na borbenom nivou”, izjavio je za Sputnjik, visoki košarkaš.
Prisetio se Vraneš kako je u vreme dok je branio boje Partizana izgledao razgovor Duleta Vujoševića sa igračima pre početka utakmice:
“Svaki Duletov ulazak u svlačionicu je bio poseban. Ulazi lagano, snima svakoga ponaosob, oseća energiju svakog igrača, tačno vidi i zna od koga može da izvuče maksimum u tom trenutku, ko može da izvrši zadatke. Toliko pažljiv, sveobuhvatan pristup, totalna psihoanaliza svih koji se nalaze u tom momentu. Pa, počevši od Saše Danilovića! Dešavalo se da zaboravi da ugasi zvono na telefonu, pa se izvini Duletu, a Dule mu kaže da ugasi telefon… Ili momenti kada flašica vode mora da stoji na stolu za masažu dok on drži govor, kad završi misao da okvasi grlo i nastavi dalje, ako te vode nije bilo, onda je to već poremećaj toka razgovora, prenosa informacija”.
Vraneš je bio fasciniran Vujoševićevim radom i zalaganjem, ali i činjenicom da nije bilo nervoze.
“Dule je zahtevao da svaku nervozu, sve probleme ostavimo ispred vrata svlačionice pre nego što krenemo na trening ili na zagrevanje za utakmicu. Svi smo bili podređeni jednom cilju trenera i kluba, nismo imali vremena da se previše veselimo kada pobedimo, niti da tugujemo kada izgubimo. To se sve dešavalo u hodu, bez prevelikih oscilacija, tenzija. Jeste bilo svega toga, nije bilo realno da ne bude, ali se, kažem, sve rešavalo u hodu”.
Centar rođen u Pljevljima ističe i da nije tačna teza da Vujošević „nije dozvoljavao igračima da žive“, već da su postojala jasna moralna načela srodna svakome od igrača iz te, već legendarne generacije koja je uspela da bude među četiri najbolja tima Evrope.
“Igrač izađe u grad, recimo, sretne nekog navijača ili nekog bliskog od tih okorelih navijača koji ne znaju ni za šta osim za Partizan. Izađeš u grad i dođe neki navijač i pita te da li ima potrebe da zovemo, citiram, tata Duleta? Da li je opravdano što si ostao do dva, tri ujutru, da li Dule to odobrava? Ja sam reagovao tako što sam davao svoj telefon, pa neka pozovu sa mog telefona, da ne budu u nedoumici da li je nešto ovako ili onako. Koncept je bio takav da smo posle dobijene utakmice dobili vikend ili sledeći dan slobodan, da damo sebi oduška, da se opustimo i restartujemo do sledećeg treninga. Kada izgubiš utakmicu? Da izađem u grad? Pa neću da izađem do sledeće pobede, pa makar tri meseca ne izašao! I svi su tako razmišljali, da li igrali dva, pet, deset minuta, tri sekunde ili sedeli na klupi. Nismo osećali da imamo pravo na to”.
Govorio je Vraneš i o tome šta aktuelnom timu crno-belih nedostaje.
“Ima tu dosta lepih stvari, pratim, dosta mojih prijatelja iz Crne Gore i Srbije prati pomno, tako da sam upućen i više nego što sam očekivao da ću biti. Ima tu nekih raznih promena, ali ja jednostavno mislim da Partizanu treba trener koji će tu biti duže vreme. Sve oscilacije se dešavaju zbog toga što se sistem menja često zbog promena trenera. Igrao sam za oba najveća kluba, ali Partizan ne može svako da vodi. Da me neko pita sada, da li bih bio trener Partizana, odgovorio bih potvrdno, ali na pitanje da li osećam da sam dovoljno jak da vodim takav klub, rekao bih da nisam. Taj klub ne može da vodi svako…”, izjavio je Vraneš.
Komentari (0)