Francuski humanista sa srpskim pasošem zadivio je mnoge ljude u Srbiji, a Arno Gujon sada u intervjuu za Objektiv.rs otkriva šta za njega znače Kosovo i Metohija, zbog čega je svoj život posvetio pomaganju Srbima, a ne Francuzima, koliko je straha bilo svaki put ped polazak na jug Srbije, ali i šta za njega predstavlja stari most u Zvorniku.
Intervju smo zakazali u vreme dok su u SAD-u predstavnici Beograda i Prištine uz priustvo Donalda Trampa govorili o budućnosti Kosova. Dok se čekalo da zvaničnici saopšte vesti iz Bele kuće, Arno Gujon je iz prestonice poslao je jasnu poruku o tome kako sačuvati Kosovo i Metohiju.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Razgovaramo na dan kada se u Vašingtonu govori o sudbini Kosova. Znate šta se dogodilo u četvrtak i kako je našu delegaciju dočekao papir na kome je stajala tačka o priznavanju Kosova. Kako vi vidite Kosovo u budućem periodu?
– To je veoma teško pitanje. Ja ne mogu da znam šta će da se dogodi na Kosovu i Metohiji, ali znam šta zavisi od nas i šta bez nas ne može da se desi. A ono što ne može da se desi bez našeg pristanka to je da zaboravimo Kosovo i Metohiju, da zaboravimo ljude koji tamo žive i da zaboravimo zavet koji drži na okupu srpski narod prethodnih 700 godina. Znam da se to nikada neće dogoditi, prvo zato što niko neće to, a drugo zato što svako zna vrednost toga i ta vrednost je veća od celog bogatstva.
Ja često kažem, ako gledamo Rimsko carstvo, kao i koliki im je bio bdp u to vreme, kolika im je bila vojska, a uspeili su da uzmu Jevrejima Judeju. Jevreja tada nije bilo mnogo, nisu bili ni bogati, nisu imali ni vojsku, ali ipak ja u životu nikada nisam sreo ni jednog Rimljanina, a prijatelja Jevreja imam. Što znači da ako narod koliko god on bio mali u jedno vreme, nejak, ako ne zaboravi svoj zavet će opstati. Preživeće. Preživeće i sva cartsva ovog sveta koliko god ona bila bogata i jaka. Srbi su jedan od retkih naroda koji ima zavet. Ako ne zaboravi taj zavet onda će preživeti i opstati i za dve hiljade godina i dalje će biti malih Dušana i Milica koji će govoriti srpski jezik.
Vaša humanitarna organizacija “Solidarnost za Kosovo” je do sada sakupila pomoć u vrednosti od nekoliko miliona evra namenjenih stanovništvu Kosova. Šta Vas je podstaklo da svoj rad, pa i život posvetite upravo Kosovu?
– Kao prvo mi smo u mojoj porodici bili bliski i osećali se bliskima sa Srbima jer smo gledali na dešavanja u bivšoj Jugoslaviji ne iz pristrasnog medijskog ugla koji je tada bio prisutan u Francuskoj već iz nepristrasnog ugla i uvek smo bili na strani istine, pravde, na strani Srbije, pogotovo 1999. godine kada je bombardovana.
2004. godine kada je izbio antisrpski pogrom na celom Kosovu i Metohiji, moj brat i ja smo odlučili da osnujemo jednu humanitarnu organizaciju za pomoć ljudima žrtvama, pre svega deci. Naredne godine smo prvi put došli u Kosovsku Mitrovicu ne znajući da ćemo i petnaest godina kasnije i dalje biti tu, ne znajući da će i 15 godina kasnije naša pomoć i dalje biti potrebna, ne znajući u mom slučaju da će ta organizacija, Srbija, Srbi sa Kosova odrediti u ovoj meri moj život. Taj susret je bio ljubav na prvi pogled i posle tog prvog konvoja znao sam da ću se ponovo vratiti i da ćemo nastavitoi da dolazimo ne sluteći da ću se i preseliti u Srbiju 2012. godine.
Nikada niste isticali svoje političke stavove u Srbiji, a da li je uopšte moguće, naročito kada se bavite jednom tako specificnom oblašću kao sto je Kosovo razdvojiti humanitarni rad od politike?
– Svakako da nažalost polika utiče na humanitarni rad. To smo videli kad sam bio uhapšen na admisnitrativnoj liniji Merdare 2018. godine zbog toga što pomažem srpskim enklavama na Kosvou i Metohiji.
Tako da ona utiče, ali mi kao humanitarci treba da okupimo ljude bez obzira na političko mišljenje, treba da ih okupimo zarad dobrih dela. Mi imamo 12.000 donatora u Francuskoj, to su obični ljudi, građani Francuske koji nisu zaboravili Srbiju, koji žele da pomognu konkretno razvijanje farmi, renoviranje škola itd. Šta oni misle pojedinačno o političkoj situaciji u Francuskoj, Evrpi i svetu- ne znam i to nij bitno. Bitno je da su oni svi saglasni u tome da treba da pomognemo atletskom klubu u Priložju, oko toga da treba da napravimo farmu za krave muzare u Gračanici i to je jedino što je bitno. Reči mogu da dele, dela mogu da ujedine.
Da li su Vas Srbi nekada razočarali?
Nisu me Srbi nikada razočarali. Neki ljudi su me razočarali u Srbiji, ali i u Francuskoj, bilo gde u svetu, zato što je to ljudska stvar. Ponekad imamo poverenje, ponekad imamo manje, ponekad razočaramo ljude ponekad budemo razočarani. Svakako da moj entuzijazam ne počiva na idealizaciji i da sam veoma svestan toga šta se zbiva i dešava na Kosovu i Metohiji. Znam zašto to radim i vidim konkretne rezultate tog rada, osmehe te dece, tih ljudi kojima pomažemo i to mi pomaže kada mi je teško da prevaziđem te neke loše trenutke.
Šta je za Vas nagrada za sav trud koji ulažete već 16 godina? Da li je to lična satisfakcija, osećaj da nešto konkretno menjate, ili nešto treće?
– To su dečiji osmesi, ljudski zagrljaji, to su osećaj da radite pravu stvar, da vaš život ima smisla, da vaš rad ima smisla. Ima mnogo prijatelja sa kojima sam studirao dobar univerzitet u Francuskoj, oni su na dobrim pozicijama u raznim firmama, ali ipak ne vidim smisao u njihovim životima i nisam siguran da ga oni vide. Zato što kada rade za neke kompanije koje proizvode neke čipove, neku šminku, sve je to lepo, ali ja kada vidim da smo podelili pet koza i tri jareta jednoj porodici koja će od tog trenutka biti u mogućnosti da razvija taj posao, da ima dovoljno mleka i sira zahvaljujući jednoj kravi, znam konkretno čemu sam doprineo. To je moja nagrada, to što znam čemu doprinosim u mom životu.
U susretu sa srpskim porodicama u srpskim enklavama nailazite na raznorazne situacije. Šta je to što ponesete sa sobom svaki put kada krećete sa Kosova i da li se u susretu sa stanovnistvom nešto promenilo za ovi 16 godina? Da li Vi i dalje imate isti entuzijazam?
-Osećaj je uvek isti. Sećam se da sam se pitao pre mnogo godina, zato što sam se svaki put kada sam išao osećao uzbuđeno, do kada ću biti tako uzbuđen. I uvek sam bio uzbuđen. Sve dok mi nisu zabranili ulazak na Kosovo 2018. godine svaki put sam bio izbuđen i srećan što idem na Kosovo i Metohiju. Svaki put sam bio uzbuđen i srećan zato što sam znao da ću tamo ponovo videti priatelje, da ću raditi nešo konkretno i što ću se vrtiti kući sa novim uspomenama, anegdotama i punim screm.
Da li Vam Francuzi zameraju što ste svoju energiju i talenat uložili u Srbiju i sprsko stanovništvo, da li vam zameraju to što ste postali Srbin i primili pravoslavlje?
-Ne zameraju sad, ali ni ne može se svakome ugoditi. Na društvenim mrežama ima kometara ”Zašto pomažeš Srbima, a ne pomažeš Francuzima?”, kao što je bilo poruka i iz Beograda – Zašto pomažeš Srbima, a ne nekim drugima?
Pomažem Srbima zato što je Srbima potrebna pomoć i zato što ja vidim da tu mogu nešto da uradim.
U Francuskoj ima mnogo humanitarnih organizacija koje rade ogroman i dobar posao i tu bih bio ne visak, ali jedan među gomilom. Ono što radim na Kosovu i Metohiji van Srbije niko ne radi, tako da vidim da tu imam važnu ulogu i ne samo ja nego cela moja organizacija.
Ja sam vremenom razvijao svoju humanitarnu organizaciju dok sam bio student pa inžinjer, posle toga sam počeo da radim u mojoj humanitarnoj organizaciji. Onda sam odlučio da dođem ovde da se razvijam još više potepeno. Upoznao sam svoju suprugu koja je rođena u Francuskoj, ali je porekom iz Srbije, onda smo imali zajedničko. Naše ćerke su rođene ovde i to je ono što sam ja zapravo.
Pomenuli ste suprugu. Ta vaša životna, ljubavna priča o tome kako ste upoznali suprugu na mostu u Zvorniku je jedna od najlepših priča današnjce. Hoćete li da nam je ispričate?
-Dok sam radio kao inženjer uvek sam tražio zaposlenje u Srbiji, na Balkanu kako bih bio bliže Kosovu i Metohiji i našao sam zaposlenje u jedoj srpskoj firmi u Zvorniku u Republici Srpskoj. Tamo sam radio šest meseci i pri kraju mog ugovora šetajući Zvornikom sreo sam blizu starog mosta u jednu vrlo lepu ženu, Srpkinju. Mislio sam da je prava Srpkinja odavde i nisam je video ranije. Kada sam je pozdravio ona me je odmah pitala da li sam iz Francuske, ja sam rekao jesam, a ona je nastavila na tečnom francuskom jeziku i to mi je bilo prosto neverovatno.
Ona živi i rodila se u Ansiju. Ansi je grad mog dede, a to je 80 kilometara od Grenobla, odakle sam ja. Tako da smo odmah na početku imali mnogo zajedničkih tačaka i uz priču smo ustanovili da su naša braća već bila u kontaktu jer su se upoznalii u Ženevi gde i jedan i drugi rade.
Stvarno smo se oduševili, posle smo se videli u Francuskoj i tako je počela naša ljubav. Venčali smo se u Viskim Dečanima, a svadbu smo imali u Francuskoj.
Krstili ste ćerku u Visokim Dečanima i povodom toga ste u svojoj knjizi opisali da ste imali određenu bojazan u vezi bezbednosti na Kosovu. Da li se plašite kada idete tamo?
-Situacija je tamo veoma složena i uvek sam išao sam i nisam imao tada neku bojazan jer sam rizikovao samo za sebe. Kada sam išao prvi put sa detetom i suprugom onda sam znao da nisam samo ja nego cela moja porodica i svakako da nije bilo svejedno, ali sam znao kuda treba da idem i kako treba da se ponašam. Znao sam i da to nije toliko rizično inače ne bih ni išao. Sada, posle hapšenja 2018. godine ne bih rizikovao ponovo da odem sa decom i suprugom na Kosovo i Metohijhu kada bi mi bio dozvoljen ulaz.
Da li se danas osećate više kao Francuz ili kao Srbin i u kom duhu vaspitavate vašu decu?
-Decu vaspitavamo u duhu naše poridice, u duhu francusko-srpske porodice, jer to je ono što jesmo. Kada sam u Srbiji ja se ne osećam kao stranac, stvarno se osećam kao kod kuće, veoma brzo sam se uklopio i prilagodio kulturnim razlikama. Ovde se osećam kao Srbin, kada sam u Francuskoj osećam se kao Frncuz i što je najbitnije imam osećaj da me i ljudi tako prihvataju. Postao sam deo ovog društva i ove zemlje i moje srce sada ima dva dela koja se ne suprotstavljaju već koja se dopunjuju.
Koja Vam je omiljena srpska reč?
–Milozvučnost. Zato što je srpski jezik milozvučan i zavoleo sam ga kada sam počeo da ga učim i volim tu reč.
Recite nam za kraj, šta biste Vi poručili nama, Srbima, kako dalje da radimo?
– Ne bih imao tu ambiciju ili aroganciju da ja poručujem nešto što Srbi ne znaju, mislim da smo svi ovde svesni izaova, ali ponekad nismo svesni naše snage i svega što imamo u svojim rukama. Mnogo toga niko ne može da nam oduzme i mnogo toga zavisi samo od nas. Ne samo od vlasti, države, nego od nas svakog pojedinca koji živi u Srbiji i koji se oseća Srbinom.
Što se tiče Kosova i Metohije potrebno je samo da ne zaboravimo Srbe na Kosvu i Metohiji, da ih posetimo, ako možemo da im pomognemo. Ako svi to radimo onda sam veoma optimističan što se tiče budućnosti, jer u tom slučaju sve će se rešiti povoljno po nas, po naše ljude dole i po Srbiju.
Piše: Milica Vojtek
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Hvala divni čoveče.Daj bože da se ovakvi množe.Svet bi postao lepši i pravedniji.