Ali, već godinama slavni američki plivač je u velikoj krizi – ne bavi se sportom od 2016. zbog psihičkih problema…
“Kako si? Koliko puta dnevno čujemo to pitanje i koliko puta odgovorimo “dobro” i nastavimo dalje. A koliko često zaista priznamo istinu i sebi i drugima? Znate kako sam ja? Recimo to ovako: još uvek dišem. Moja osećanja se poslednjih meseci neprestano menjaju. Za mene lično je pandemija koronavirusa bila najstrašniji period koji sam ikada prošao”, priča Felps za ESPN i dodaje:
“Sva ta nesigurnost, to što sam morao da sedim u zatvorenom na šta nisam navikao, toliko pitanja bez odgovora…, sve me je to činilo ludim. Uvek sam na ivici, uvek u defanzivi i svaka sitnica je okidač. Postoje trenuci kada se osećam potpuno bezvredno, ali u meni je bes koji samo čeka da izađe van. Iskreno, neretko sam vrištao da bih voleo da ja nisam ja. Ponekad postoji samo taj osećaj koji me preplavljuje, osećaj da se više ne mogu nositi s time. Postoje dani kad bih želeo biti neki Džoni Džonson, neka obična osoba”, dodaje Metak iz Baltimora.
Felps je prvi put o borbi sa depresijom govorio nakon OI 2016. u Rio de Žaneiru.
“Nije bilo lako priznati da nisam savršen, ali to priznanje mi je olakšalo život i želim i dalje o tome otvoreno da pričam, jer hoću da ljudi koji se bore s istim stvarima shvate da nisu sami. Svi koji se bore kao ja jako dobro znaju da to nikada ne prestaje. Imaš dobre i imaš loše dane, ali u ovoj borbi nema ciljne linije.”
“Dao sam toliko intervjua nakon Rija i priča je u osnovi bila ista: “Felps je otvoreno progovorio o depresiji, potražio je stručnu pomoć, osvojio je zlato na svojim poslednjim Igrama i sad je sve bolje”. Voleo bih da je to istina i da je tako jednostavno. Ali, prava istina je to da ja nikada neću biti izlečen.”
Otkrio je i kako se bori sa teškom bolešću.
“Ujutro vežbam nekoliko sati. Budim se između 5:15 i 7 sati i ne treba mi alarm. Naravno da ima dana kad mi se to ne radi, ali se i tada nateram jer znam da je to bitno za moje duševno zdravlje jednako kao i za fizičko. Ako propustim samo jedan dan, to je katastrofa. Tada uđem u negativan obrazac razmišljanja i kada se to dogodi, jedino ja to mogu da zaustavim. Ručak svakog dana mora biti u 17 sati, to je moja odgovornost, obožavam da kuvam, a na neki način mi i pomaže. Postoje ti neki trenuci kad sam potpuno zarobljen u vlastitoj glavi, kad mislim da ne može biti gore i onda Bumer, moj četvorogodišnji sin, dođe do mene, zagrli me i kaže mi da me voli. Kad najmanje očekuješ. I to je najbolji osećaj na svetu”, naveo je Felps.
Sve je bilo lakše dok se aktivno bavio plivanjem.
“Dok sam plivao, bazen je bio moj beg. Iskoristio bih svu ljutnju koja je postojala u meni i pretvorio bih je u motivaciju. Ali, sada tog bega više nema i naučio sam da je u tim situacijama važno napraviti korak unazad. Duboko udahnuti i zapitati se odakle dolaze ti osećaji, zašto sam toliko ljut… To je ono što sam naučio tokom lečenja. Ali, kada si u tom raspoloženju, ne želiš uvek da napraviš ono što znaš da je dobro”, zaključio je Felps.
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)