Brak je jedna od najproučavanijih tema u psihologiji odnosa, i naučnici su odavno dokumentovali njegove veze sa boljim mentalnim i fizičkim zdravljem. Ono što je do sada bilo mnogo manje istraženo jeste iskustvo ljudi koji nisu u vezi — a upravo tu prazninu pokušava da popuni nova studija objavljena u časopisu Personality and Social Psychology Bulletin.
Istraživanje su sproveli Elina Moreno, tada studentkinja osnovnih akademskih studija na Univerzitetu Sajmon Frejzer u Kanadi, zajedno sa profesorkom Jutikom Girme i koautorkama Anastasiiom Burik i Sarom Stanton.
Koji su benefiti samačkog života
Centralni pojam istraživanja jeste ono što autorke nazivaju “singlehood self-expansion potential” (potencijal napretka kroz status samca) — verovanje da status samca sam po sebi otvara priliku da osoba proširi sopstveni identitet, kroz nova iskustva, perspektive i odnose. Reč je o konceptu koji psiholozi decenijama proučavaju gotovo isključivo u kontekstu romantičnih veza: teorija samoproširenja (self-expansion theory) tvrdi da ljudi imaju urođenu potrebu da rastu kroz nove veštine, ideje i identitete, a partner je tradicionalno posmatran kao glavni “kanal” za taj rast.
Kako je danas gotovo 40 odsto odraslih ljudi u SAD samačkog statusa,bilo da nikada nisu bili u vezi ili su se u singl statusu vratili nakon razvoda ili prekida — istraživačii su želeli da provere da li i sam status samca može da odigra tu ulogu rasta, bez partnera.
Tri studije, jasan obrazac
Istraživanje se sastojalo od tri unapred registrovane studije:
Prve dve studije bile su dnevničkog tipa i obuhvatile su 276 odraslih samaca, uzrasta od 17 do 49 godina. Učesnici su prvo prijavili koliko veruju da im singl život pruža priliku za lični rast, a zatim su, u periodu od dve nedelje ili šest nedelja, beležili svoja svakodnevna iskustva.
Treća studija bila je eksperimentalna: učesnici su zamišljali kako bi im status samca mogao omogućiti nove, neuobičajene aktivnosti u budućnosti (nasuprot rutinskim aktivnostima), nakon čega je meren efekat na njihovo raspoloženje i doživljaj proširenja sopstvenog identiteta.
Rezultati su bili dosledni kroz sve tri studije: ljudi koji su snažnije verovali da singl status nosi potencijal za rast bili su skloniji da se zaista uključe u aktivnosti koje ih razvijaju — od planinarenja i isprobavanja novih restorana, do učenja veština i bavljenja sportom. Ta uverenja bila su povezana sa većim zadovoljstvom sopstvenim statusom samca i životom uopšte, manjim strahom od toga da ostanu sami, kao i sa jačim osećajem autonomije, kompetentnosti i povezanosti sa drugima — tri psihološke potrebe koje su, prema teoriji samodeterminacije, ključne za dobrobit.
U trećoj, eksperimentalnoj studiji, samo zamišljanje budućih novih aktivnosti povezanih sa singl životom nije nužno povećalo samo uverenje o “potencijalu za rast”, ali jeste dovelo do neposrednog poboljšanja raspoloženja i osećaja proširenja identiteta kod učesnika — što sugeriše da način na koji razmišljamo o sopstvenom statusu ima trenutni, merljiv efekat.
Rast retko dolazi u samoći
Jedan od najzanimljivijih nalaza tiče se toga sa kim samci zapravo prolaze kroz ta iskustva rasta. Suprotno pretpostavci da je reč o usamljeničkom poduhvatu samoosnaživanja, istraživanje je pokazalo da se oko 80 odsto aktivnosti koje su učesnici opisali kao “proširujuće” dešava u društvu prijatelja ili porodice — ne partnera, ali ni u potpunoj samoći. Preostalih dvadesetak procenata učesnici su realizovali sami. Obrazac je nedvosmislen, bliski nepartnerski odnosi igraju ključnu ulogu.
Sama Moreno je za medije istakla da mnogi samci svoj status doživljavaju kao izvor slobode da se posvete karijeri, hobijima i putovanjima, i da je tim želela da proveri da li verovanje u tu slobodu zaista donosi merljive koristi.
Šta ovo (ne) znači
Autorke naglašavaju da nalaze ne treba tumačiti kao dokaz da je singl život “bolji” od romantične veze, niti da svako ko je sam automatski oseća ove koristi. Zaključak studije nije da veza šteti, već da status samca sam po sebi ne mora da bude prepreka ličnom rastu — pod uslovom da ga osoba tako i doživljava. Uzorak prve dve studije čine pretežno mlađe odrasle osobe, često studenti, čije okruženje samo po sebi podstiče novitet, učenje i druženje — pa ostaje otvoreno pitanje da li bi obrazac izgledao isto kod starijih samaca ili u drugačijim životnim okolnostima. Takođe nije moguće sa sigurnošću tvrditi da verovanje u potencijal rasta izaziva veće zadovoljstvo životom, a ne obrnuto,da generalno zadovoljniji ljudi jednostavno imaju pozitivniji stav prema sopstvenom statusu.
Poruka istraživanja nije da romantična veza gubi na značaju, već da postoji i druga, dosad zapostavljena putanja ka ličnom razvoju — ona koja ne zahteva partnera, ali gotovo uvek podrazumeva ljude koji su nam bliski na neki drugi način.
Komentari (0)