Dok se mnogi svetski gradovi bore sa rastućim cenama hrane, klimatskim promenama i sve izraženijim efektom urbanih “toplotnih ostrva“, pojedine zajednice na Novom Zelandu odlučile su da na ove izazove odgovore na nesvakidašnji način – sadnjom voćaka i orašastih stabala, na javnim površinama, koje su dostupne svim građanima.
Umesto da parkovi budu isključivo mesta za odmor i rekreaciju, oni sve više postaju i izvor svežeg voća. Jabuke, kruške, limuni, narandže, šljive, breskve i razne vrste orašastih plodova mogu se pronaći u pojedinim gradskim četvrtima, gde stanovnici imaju priliku da uberu plodove direktno sa stabla, bez ikakve nadoknade.
Nakon zemljotresa,nove zelene povrine
Jedan od najpoznatijih primera dolazi iz Krajstčerča, najvećeg grada Južnog ostrva. Nakon razornog zemljotresa 2011. godine, ogromne površine u takozvanoj “Crvenoj zoni“, koje više nisu bile pogodne za stanovanje, pretvorene su u nove zelene prostore. Među njima su nikli i javni voćnjaci sa jabukama i kruškama, čime je nekada devastirano područje dobilo potpuno novu namenu.
Slične inicijative razvijaju se i u Oklandu, najvećem gradu Novog Zelanda, gde su pojedini lokalni saveti tokom poslednjih godina zasadili citruse i koštičavo voće u parkovima i zajedničkim zelenim površinama. Ideja je da stanovnici imaju lakši pristup svežim namirnicama, ali i da se podstakne odgovorniji odnos prema prirodi.
Estetska i prehrambena namena
U Danidinu su pojedine ukrasne vrste drveća zamenjene voćkama i orasima, čime gradsko zelenilo dobija dvostruku funkciju – estetsku i prehrambenu.
Međutim, cilj ovih projekata nije samo besplatna užina za prolaznike. Stručnjaci ističu da javni voćnjaci imaju mnogo širi društveni značaj. Oni pomažu građanima, posebno deci, da bolje razumeju kako nastaje hrana, kako izgledaju godišnja doba u voćarstvu i koliko je potrebno vremena da jedno drvo donese rod. U školama i lokalnim zajednicama ovakvi prostori često služe kao svojevrsne učionice na otvorenom.
Istovremeno, dostupnost svežeg voća može doprineti ublažavanju problema nesigurnosti u snabdevanju hranom, naročito u četvrtima sa nižim prihodima, gde je pristup kvalitetnim namirnicama često ograničen.
Koncept jestivih gradova
Važan deo projekta jeste i pažljiv izbor biljnih vrsta. Sade se sorte koje dobro podnose lokalnu klimu, otpornije su na bolesti i zahtevaju manje zalivanja i hemijske zaštite. Takav pristup smanjuje troškove održavanja, ali i negativan uticaj na životnu sredinu.
Kako stabla rastu, njihove krošnje pružaju hlad, ublažavaju letnje vrućine i doprinose smanjenju efekta urbanih toplotnih ostrva, jednog od najvećih problema savremenih gradova. Osim toga, drveće apsorbuje ugljen-dioksid, poboljšava kvalitet vazduha i stvara pogodnije stanište za ptice, pčele i druge oprašivače.
Koncept jestivih gradova poslednjih godina dobija sve više pristalica širom sveta. Slični projekti postoje u pojedinim delovima Velike Britanije, Kanade, Australije i Sjedinjenih Američkih Država, gde se kroz pokret “edible cities“ nastoji da gradske površine postanu produktivnije i korisnije za lokalnu zajednicu.
Iskustva sa Novog Zelanda pokazuju da park ne mora biti samo mesto za šetnju. Uz pažljivo planiranje, on može postati prostor koji istovremeno oplemenjuje grad, povezuje komšije, podstiče zdravije navike i doprinosi održivijem načinu života. U vremenu kada se sve više govori o bezbednosti hrane i prilagođavanju klimatskim promenama, ideja da voće raste nadohvat ruke možda više nije futuristička vizija, već model koji bi mogao da pronađe mesto u mnogim gradovima širom sveta.
Komentari (0)