Bahrein je saopštio da je u iranskom napadu dronom oštećeno postrojenje za desalinizaciju vode, što je prvi put da je jedna zalivska država izvestila o napadu na takvu infrastrukturu tokom osmodnevnog rata između Irana te SAD i Izraela.
Napad se dogodio u nedelju, dan nakon što je iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči objavio da su Sjedinjene Američke Države napale postrojenje za desalinizaciju na ostrvu Kešm na jugu Irana.
– Pogođeno je snabdevanje vodom za 30 sela. Napad na iransku infrastrukturu opasan je potez sa teškim posledicama. SAD je taj koji je postavio presedan, a ne Iran – poručio je u subotu na mreži X.
Iako se Teheran još nije oglasio o napadu na Bahrein, incident je otvorio pitanja o ranjivosti zalivskih zemalja, koje većinu svog vodosnabdevanja zasnivaju upravo na postrojenjima za desalinizaciju, piše Al Jazeera.
Šta su postrojenja za desalinizaciju?
Postrojenja za desalinizaciju prvenstveno pretvaraju morsku vodu u vodu pogodnu za piće, kao i za navodnjavanje i industrijsku upotrebu. Proces desalinizacije uključuje uklanjanje soli, algi i drugih nečistoća iz morske vode termičkim procesom ili tehnologijama zasnovanim na membranama.
Prema američkom Ministarstvu energetike, termalni sistemi “zagrevaju vodu kako bi isparila, ostavljajući za sobom nečistoće, a zatim se para kondenzuje nazad u tečnost za ljudsku upotrebu“. S druge strane, desalinizacija zasnovana na membranama koristi polupropusni materijal koji propušta vodu, ali zadržava rastvorene materije poput soli.
Najpopularnija membranska tehnologija je reverzna osmoza, koju koristi većina zemalja Saveta za saradnju u Zalivu (GCC) jer je energetski efikasna.
Zašto su postrojenja za desalinizaciju ključna za Zaliv?
Voda je u zalivskoj regiji redak resurs zbog suve klime i neredovnih padavina, a zemlje imaju veoma ograničene prirodne izvore slatke vode. Podzemne vode, uz desalinizovanu vodu, čine oko 90 odsto glavnih vodnih resursa regiona, prema izveštaju Zalivskog istraživačkog centra iz 2020. godine.
Međutim, kako se poslednjih godina stanje podzemnih voda pogoršava zbog klimatskih promena, zalivske zemlje počele su u velikoj meri da se oslanjaju na energetski intenzivnu desalinizaciju morske vode.
Na obalama Arapskog zaliva, od Ujedinjenih Arapskih Emirata do Kuvajta, nalazi se više od 400 postrojenja za desalinizaciju. Države članice GCC čine oko 60 odsto svetskog kapaciteta za desalinizaciju i proizvode gotovo 40 odsto ukupne desalinizovane vode na svetu.
Na primer, oko 42 odsto pijaće vode u Ujedinjenim Arapskim Emiratima dolazi iz takvih postrojenja, dok u Kuvajtu taj udeo iznosi 90 odsto, u Omanu 86 odsto, a u Saudijskoj Arabiji 70 odsto. Saudijska Arabija ujedno proizvodi više desalinizovane vode nego bilo koja druga zemlja.
Desalinizacija je odigrala ključnu ulogu u ekonomskom razvoju regiona, ističe Naser Alsajed, istraživač životne sredine specijalizovan za zalivske države.
On je naveo da su nakon otkrića nafte krajem tridesetih godina prošlog veka zalivske države imale veoma ograničene prirodne resurse slatke vode i nisu mogle da zadovolje potrebe nastale rastom stanovništva i širenjem ekonomskih aktivnosti.
– Zato su uvedena postrojenja za desalinizaciju – rekao je za Al Jazeeru, dodajući da se značaj desalinizovane vode za razvoj Zaliva često zanemaruje.
– Zbog toga bi ciljanje ili ometanje rada postrojenja za desalinizaciju dovelo u ozbiljnu opasnost veliki deo ekonomske stabilnosti i rasta u regionu – rekao je.
– Osim toga, desalinizacija je glavni izvor slatke vode za većinu država GCC, posebno za manje zemlje siromašne vodom poput Bahreina, Kuvajta i Katara. Budući da se ta voda prvenstveno koristi za ljudsku potrošnju, desalinizacija ima i snažnu humanitarnu dimenziju i ključna je za svakodnevni život. Zbog toga bi svaki prekid rada tih postrojenja bio posebno težak udarac za stanovništvo – dodao je.
Iran takođe koristi postrojenja za desalinizaciju, ali ima i brojne reke i brane te nije toliko zavisan od njih kao druge zemlje u regionu.
Kakve su posledice napada na postrojenja?
Velika zavisnost Zaliva od postrojenja za desalinizaciju učinila ga je ranjivim u vreme sukoba. Tokom Zalivskog rata 1990–1991. iračke snage namerno su uništile većinu kuvajtskih kapaciteta za desalinizaciju, što je prouzrokovalo ozbiljnu štetu vodosnabdevanju.
Hidrolog Raha Hakimdavar izjavila je za Al Jazeeru da dugoročno napad na ova postrojenja može uticati i na domaću proizvodnju hrane, koja se uglavnom oslanja na podzemne vode.
– Međutim, pritisci zbog drugih potreba mogli bi da preusmere tu vodu sa domaće proizvodnje. To može biti posebno izazovno jer region u velikoj meri zavisi i od uvoza hrane i suočava se sa potencijalnim pretnjama bezbednosti hrane zbog ugrožavanja Ormuskog moreuza – rekla je Hakimdavar.
U izveštaju CIA iz 2010. godine takođe se upozorava da bi „prekid rada postrojenja za desalinizaciju u većini arapskih zemalja mogao imati teže posledice od gubitka bilo koje druge industrije ili robe“.
Prema Alsajedu, uticaj napada ipak zavisi od lokalnih okolnosti.
– Za Saudijsku Arabiju, koja najmanje zavisi od desalinizacije i ima veliki geografski prostor, postrojenja na Crvenom moru pružaju otpornost. UAE ima zalihe vode za 45 dana u skladu sa svojom strategijom bezbednosti vode do 2036, tako da postoje planovi za upravljanje potencijalnim prekidima – rekao je.
– Efekti će se verovatno najoštrije osetiti u manjim državama koje su izrazito zavisne od desalinizacije, poput Katara, Bahreina i Kuvajta, koje imaju minimalne strateške rezerve – napomenuo je.
– Ipak, po mom mišljenju, najznačajniji je uticaj onaj psihološki – rekao je Alsajed.
– Voda je ključna za život, a percepcija rizika može izazvati strah i paniku, što je posebno opasno u trenutnoj situaciji u regionu, gde vlasti nastoje da održe mir.
Kako obezbediti snabdevanje vodom?
S obzirom na napade na energetsku i civilnu infrastrukturu u zalivskim zemljama, Alsajed je naglasio da je važno da države GCC bezbednost snabdevanja vodom posmatraju kao regionalno, a ne kao pitanje pojedinačne države.
– Zemlje moraju tesnije da se koordiniraju i sarađuju. GCC ima snažnu platformu za pripremu za vodne izazove, ali je nije u potpunosti iskoristio – rekao je.
Alsajed je naveo da je Jedinstvena strategija za vodu GCC do 2035. pozvala sve države članice da do 2020. donesu nacionalni integrisani plan za energiju i vodu, što još nije ostvareno.
– Bilo kroz objedinjene mreže za desalinizaciju, zajedničke regionalne strateške rezerve vode ili diverzifikaciju izvora, to je put ka novoj eri jačanja bezbednosti vodosnabdevanja u Zalivu – rekao je.
Hidrolog Hakimdavar smatra da kratkoročno nema zamene za desalinizaciju u GCC. Ipak, dodala je da se zemlje mogu osloniti na strateške rezervoare vode – mnoge države održavaju velike rezerve koje mogu snabdevati gradove nekoliko dana ili duže.
– Zemlje takođe mogu diverzifikovati sisteme vodosnabdevanja i ulagati u manja, distribuirana postrojenja za desalinizaciju koja pokreće obnovljiva energija kako bi se smanjila zavisnost od nekoliko veoma velikih postrojenja – dodala je.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)