Uprkos tvrdnjama ljubitelja NLO-a, gotovo svaki naučnik se slaže da čovečanstvo još nije primilo nikakvu poruku, a kamoli posetioca sa druge planete.
Međutim, na ogromnoj skali univerzuma – koji sadrži procenjenih 2 biliona galaksija – naučnici tvrde da postoji ‘100 odsto šanse’ da negde osim na Zemlji postoji život.
To postavlja intrigantno pitanje: Ako je vanzemaljski život zaista uobičajen u Univerzumu, zašto još nismo čuli ništa od njih?
Profesor Frederik Valter, galaktički astronom sa Univerziteta Stoni Bruk, kaže: ‘Život je biohemijski proces, desiće se, ali kako idete dalje niz lanac, stvari postaju sve neizvesnije.’
Profesor Valter kaže da bi pretpostavio da postoji ‘100 odsto šanse’ da život postoji u nekom obliku u Univerzumu.
Ipak, s druge strane, naučnici se suočavaju sa apsolutnim odsustvom bilo kakvih dokaza o postojanju života – inteligentnog ili neinteligentnog.
Takozvani ‘Fermijev paradoks’, nazvan po fizičaru Enriku Fermiju, postavlja pitanje kako možemo balansirati verovatnoću postojanja života sa našim nedostatkom dokaza za to.
Ili, kako je Fermi slavno pitao svoje prijatelje jednog popodneva 1950. godine: ‘Zar se nikad ne zapitate gde su svi?’
Svi se kriju
S obzirom da je Univerzum star 13,8 milijardi godina, ako se pojavilo samo nekoliko civilizacija, imale bi dovoljno vremena da postanu izuzetno napredne.
Kada je Fermijev paradoks prvi put predstavljen, neki naučnici su tvrdili da starost Univerzuma sugeriše da bi trebalo da postoje super-napredne civilizacije u našoj galaksiji.
I dok naučna fantastika poput Star Treka zamišlja da će civilizacija možda postati mirnija kako napreduje, neki naučnici se ne slažu.
Dr Valter kaže: ‘Moguće je da je Univerzum preplavljen životom, ali da se svi kriju jer smo uplašeni.’
Da biste razumeli zašto bi to moglo biti slučaj, zamislite da ste lovac koji se polako kreće kroz tamnu šumu.
Da vidite drugog lovca kako pali vatru, da li biste zapalili svoju da biste se pozdravili?
Ne znate ko je još tamo, da li su naoružani, ili kakve su im namere.
Međutim, ono što znate je da ako budete tihi i ne upalite nikakvo svetlo, niko drugi neće moći da vas pronađe.
Takozvana hipoteza mračne šume tvrdi da je, ako zaista želite da preživite, jedina pametna odluka da ćutite i pucate u svakoga koga vidite.
Dakle, dok čovečanstvo daje sve od sebe da dopre do zvezda i uspostavi kontakt, druge moćnije sile možda čekaju u tišini izvan našeg vidokruga.
Ako je to slučaj, to bi moglo objasniti zašto su naši napori da komuniciramo sa bilo kojom drugom civilizacijom do sada ostali bez odgovora.
Dr Volter kaže: „Nemate pojma da li su druge civilizacije prijateljske ili neprijateljske i zapamtite, vi ste novi klinac u bloku.
„Oni postoje hiljadama miliona godina i verovatno su mnogo napredniji, ne znate šta da očekujete, tako da je najbezbednije da ćutite.“
Niko ne želi da razgovara sa nama
Međutim, slika univerzuma koju je oslikala hipoteza mračne šume može biti malo previše pesimistična da bi neki poverovali.
Profesor Volter ističe da, iako je teorija popularna među autorima naučne fantastike, on nije “toliko paranoičan“.
Umesto toga, ako želimo da objasnimo zašto niko ne odgovara na poruke čovečanstva, možda ćemo morati da prihvatimo da smo mi problem.
Ako je život na Mlečnom putu uobičajen kao što neke kalkulacije sugerišu, vanzemaljci bi mogli biti razmaženi zbog izbora sa kojima bi planete pokušavale da komuniciraju.
Kako se tvrdi u radu iz 2022. godine, ako je to tačno onda čovečanstvo jednostavno možda nije dovoljno interesantno da bi se vanzemaljci zamarali.
Umesto da pokušavaju da razgovaraju sa svakom planetom na kojoj bi život mogao da postoji, verovatnije je da će vanzemaljci tražiti znake tehnologije i inteligencije.
Iako je život na Zemlji počeo skoro čim se planeta ohladila dovoljno da se formira tečna voda, čovečanstvo je razvilo radio tehnologiju tek oko 1880.
Čak i tada, tek 1974. godine naučnici su poslali prvu namernu emisiju velike snage vanzemaljcima sa porukom iz Areciba koja je poslata u globularno zvezdano jato M13.
To znači da Zemlja možda jednostavno nije dala nikakve znake inteligencije koje bi vanzemaljska civilizacija smatrala vrednim daljeg istraživanja.
S druge strane, vanzemaljci su možda veoma dobro svesni nivoa tehnologije čovečanstva i još uvek ne žele da razgovaraju sa nama.
Dr Gordon Galup, biopsiholog sa Univerziteta u Albaniju, tvrdi da se vanzemaljci možda plaše posete ljudima.
U radu objavljenom u Journal of Astrobiology, dr Galup je napisao: „Ako (vanzemaljski život) postoji, možda nas je do sada pronašao i otkrio da su ljudi opasni, nasilni i da neprestano učestvuju u beskrajnim krvavim sukobima i ratovima.“
„Takođe bi bilo očigledno da kao nusprodukt sve većeg zagađenja, uništavanja staništa, zajedno sa beskrajnim ratovima, pljačkom, smrću, uništenjem i željom za osvajanjem, ljudi predstavljaju rizik bez premca ne samo za druge oblike života na Zemlji, već za život na drugim planetama.’
Ako su argumenti dr Galupa tačni, možda je moguće da je Galaksija puna života, ali da je čovečanstvo od sebe postalo društveno izopštenik vanzemaljskog društva.
Zakasnili smo
Jedna od osnovnih pretpostavki Fermijevog paradoksa je da je razvoj vanzemaljskih civilizacija prilično čest na kosmičkoj skali.
I mnogi naučnici se slažu da je verovatno da su se pojavili neki komunikativni vanzemaljski oblici života.
U stvari, jedna studija iz 2016. procenjuje da će ljudi verovatno biti sami u Univerzumu samo ako su šanse da se civilizacija razvije na planeti pogodnoj za život manji od jednog prema 10 milijardi biliona.
Međutim, ta impresivna statistika prikriva veoma važno upozorenje: civilizacije su se možda pojavile u prošlosti, ali to ne znači da će ostati.
Umesto pretpostavke da vanzemaljci iz nekog razloga ćute, teorija ‘Velikog filtera’ sugeriše da smo ih možda već propustili.
Da bismo razumeli kako bi se to moglo dogoditi, moramo pogledati dalje od kratke istorije naše sopstvene civilizacije.
„Od kada smo razvili tehnologiju, bili smo na ivici da sami sebe zbrišemo“, objašnjava profesor Volter.
Tokom Hladnog rata, činilo se da se čovečanstvo više puta kolebalo na ivici nuklearnog uništenja.
Kako tehnologija napreduje i planetarni resursi se smanjuju, možda su nuklearni rat i samouništenje sudbina svih dovoljno naprednih civilizacija.
I, ako nuklearno oružje ne izgleda dovoljno opasno, postoji mnogo drugih načina na koje bi civilizacije mogle da se unište.
Poslednjih godina je zabeležen šokantno brz razvoj AI sistema koji se sve više integriše u svaki aspekt naših života.
Ali u radu objavljenom ove godine, profesor Majkl Garet sa Univerziteta u Mančesteru tvrdi da veštačka inteligencija „predstavlja ogroman izazov za opstanak i dugovečnost naprednih tehničkih civilizacija, ne samo na Zemlji već potencijalno u celom kosmosu“.
Pošto se veštačka inteligencija razvija tako brzo, uvek može da izmakne kontroli pre nego što vrste imaju šansu da postanu multiplanetarna civilizacija koja bi mogla da preživi izazov.
To znači da su napredne civilizacije možda već odavno same sebe uništile.
„Kao što kaže profesor Volter: „Naše mogućnosti prevazilaze našu mudrost, a možda i druge civilizacije to čine.“
Prerano je
U poređenju sa 14 milijardi godina koliko postoji Univerzum, čovečanstvo je izuzetno mlado.
I, poput malog deteta na Božić, neki naučnici sugerišu da bi čovečanstvo moglo da se pokrene pre nego što se odrasli probude.
Ako tamo postoje veoma stare civilizacije, možda su se već raširile u ogromna carstva koja obuhvataju galaksiju.
Ali u radu objavljenom 2017. godine, istraživači sa Instituta za budućnost čovečanstva su tvrdili da ove ogromne civilizacije možda strpljivo čekaju van vidokruga.
Pa zašto bi vanzemaljci mogli ovako da čekaju svoje vreme?
Istraživači ukazuju na činjenicu da računari postaju energetski efikasniji kako se hlade.
Kvantni računari, koji koriste čudno ponašanje kvantnih čestica, moraju da budu još hladniji – zahtevaju temperature blizu apsolutne nule.
Ako ste napredna rasa koja želi da izvuče najveću računarsku snagu iz svoje energije, morate da ohladite stvari koliko god je to moguće.
Umesto da troše mnogo resursa na stvaranje ogromnih sistema za hlađenje, istraživači sugerišu da bi vanzemaljcima bilo bolje da sačekaju da se sam univerzum ohladi.
To bi moglo da objasni zašto ne možemo da vidimo nijednu od ovih ogromnih civilizacija za koje Fermijev paradoks sugeriše da bi trebalo da budu tamo.
Nema se s kim razgovarati
Međutim, objašnjava profesor Volter, „najjednostavniji odgovor“ na Fermijev paradoks je jednostavno da niko drugi ne postoji.
Razlog zbog kojeg mnogi ljudi misle da možda postoje inteligentne vanzemaljske civilizacije sa kojima možemo razgovarati je u formuli koja se zove Drejkova jednačina.
Formula koju je 1961. godine predložio Frenk Drejk, predstavlja način da se dođe do veoma grube procene koliko komunikativnih naprednih civilizacija može postojati u Mlečnom putu.
U zavisnosti od toga koje su vaše pretpostavke za različite faktore, profesor Valter kaže da se broj civilizacija do kojih dostignete kreće između ‘nula i miliona’.
Ali bez obzira na broj, velika većina života u univerzumu mogla bi biti neinteligentna.
‘Ima li života tamo? Da. Ali kada ljudi pitaju „ima li života tamo“, oni zamišljaju nešto drugačije“, kaže profesor Volter.
„Postoji život, ali to može biti bakterijski, mikroskopski život; sluzava buđ i slične stvari.’
I, da stvar bude gora, čak i ako postoji inteligentni život, to ne znači nužno da bismo mogli da komuniciramo sa njim.
Profesor Volter kaže: „Postoji mnogo vrsta na Zemlji koje mogu da komuniciraju, barem jedna sa drugom, ali ne prave radio.
„Delfini su možda inteligentniji od nas, ali žive pod vodom, nemaju ruke, ne mogu da rade sa strujom; tako da nećete komunicirati sa stvorenjem koje je u vodenom svetu.’
Komentari (0)