Zašto se bebe smeju? Ne, nije uvek od radosti

Profesor Belijeni smatra da je smeh usko povezan sa razvojem mozga i ličnosti

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto: Unsplash/ Jamie Coupaud

Mada može zvučati paradoksalno, deca se ne smeju uvek od radosti. Naučne studije, uključujući i onu dr Karla Valerija Belijenija, profesora Univerziteta u Sijeni, pokazuju da postoji nešto mnogo dublje od radosti ili veselja u dečjem smehu.

Smeh odraslih je podjednako složen i predstavlja evolutivni odgovor na nešto zbunjujuće ili neočekivano. To je snažan „jasan“ signal nama i drugima da je potencijalna pretnja, u stvari, bezopasna.

Profesor Belijeni smatra da je smeh usko povezan sa razvojem mozga i ličnosti. Deca se smeju iz veoma različitih razloga u različitim fazama razvoja, mnogo pre nego što mogu da shvate apstraktne koncepte kao što su igra reči, vic, ili čak jezik.

Evolucione prednosti smeha

Smeh proizilazi iz naše sposobnosti da podsvesno razumemo i procenimo nedoslednosti u šali ili akciji: to je naš odgovor na trenutni prelaz između zaprepašćenja i razrešenja.

Smeh kod odraslih stoga signalizira prolazak pretnje ili straha, kako nama samima tako i onima oko nas. Zbog toga se deca – i mnogi odrasli – smeju na toboganima ili u sličnim situacijama: umesto da plaču od straha, oni prelaze iz zbunjenosti i užasa u razrešenje. Smeh je signal ovog prelaza.

Foto: Unsplash/Jimmy Conover

Nekoliko studija pokazuje da je ovaj proces mehanizam koji stoji iza uspešne komedije, posebno fizičke komedije. Francuski filozof Anri Bergson prvi je predložio i objasnio ovaj mehanizam 1900. godine u vezi sa slepstik komedijom: „Element koji se smeje… sastoji se od određene mehaničke neelastičnosti, upravo tamo gde bi se očekivalo da se nađe široko budna prilagodljivost i živa savitljivost ljudskog bića.”

Bebe uče kako da se smeju

Smeh počinje ubrzo nakon rođenja. Deca uče da se smeju jer žele da imitiraju svoje roditelje i da dobiju odobravanje od njih. Ovo je način na koji bebe u početku sve uče: oponašanjem i odobravanjem odraslih oko sebe.

Ali kako rastu, bebe izlaze iz simbioze sa roditeljima koja karakteriše prve mesece života. Uče da razlikuju sebe od svojih roditelja i sveta oko sebe. Kada počnu da se ponašaju autonomno – od druge do pete godine – prvi put počinju da osećaju novu senzaciju: neke stvari mogu izgledati hladno, čudno ili na mestu, a to ih šokira, zbunjuje i zadivljuje.

Tu dolazi smeh: posle trenutka oklevanja shvataju da je ono što je izgledalo zastrašujuće ili neočekivano zapravo bezopasno.

Foto: Unsplash/Jonathan Borba

Na primer, dete se smeje kada vidi oca sa lažnim klovnovskim nosom. Zašto? Zato što su se na delić sekunde postideli: taj nos nije „živi“ nos. Kada shvate da je to bila samo tatina šala, smire se i smeju. Oni takođe mogu da se smeju kada njihov stariji brat napravi glupu facu, a proces je isti: čuđenje, uveravanje, smeh.

Shvatanje logike omogućava deci da razumeju šale

Od pet ili šest godina i više, deca uče da rukuju apstraktnim konceptima, što znači da mogu da shvate i „prihvataju“ šale. To se dešava kada prevaziđu raniju fazu egocentričnosti, što ometa njihovo razumevanje mišljenja drugih.

U ovoj fazi, smeh se javlja po istim kriterijumima kao i kod odraslih, odnosno da ne odobravaju ono što smatraju hladnim i lažnim, ne samo kod drugih ljudi već i u procesima rasuđivanja. Ovaj mentalni proces čini osnovu dobrog vica: nepodudarnost, zaprepašćenje i razrešenje.

Ove tri faze razvoja smeha – oponašanje i odobravanje, čuđenje, neodobravanje – dobri su pokazatelji mentalnog rasta i razvoja deteta.

Smeh roditelja može pomoći bebinom razvoju

Smeh roditelja, kao i beba, važan je za razvoj, ali zašto se roditelji instinktivno smeju svojim bebama? Lako možemo razumeti da se majka ili otac radosno smeši svojoj bebi, ali smeh je složeniji.

Foto: Unsplash/ Daniil Silantev

Kada gledaju svoje dete, roditelj ne može da se ne zbuni: bebe su po prirodi čudne jer liče na odrasle, ali ne govore i ne ponašaju se kao oni. Ovo trenutno čuđenje traje delić sekunde pre nego što ga odmah savlada: to je samo njihova voljena beba!

Ovo bi trebalo da podstakne sve roditelje da se smeju sa svojim bebama, da se ne osećaju samosvesno ili uplašeno, i da budu njihovi „pratioci smeha“, preporučuje profesor Karlo Belijeni.

Takve interakcije mogu poboljšati ponašanje i dobrobit beba – smeh je dokazani saveznik našeg imunološkog sistema – i pomoći im da razviju prirodan, zdrav odnos sa ovim složenim ljudskim odgovorom.



Izvor: RTS, theconversation.com

Komentari (0)

    Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavite komentar