“Šta si podigao tu kragnu, da li si normalan?”
– Mama nemaš pojma, ja sam Mihajlović.
Hteli su svi da budu kao on. Gledao se Lacio tih godina do iznemoglosti, navijalo se za italijanski klub više nego za Zvezdu i Partizan…
Obeležio je naše živote, detinjstvo, a sada je vreme za rastanak, nenadani.
Odvratna bolest ne bira koga napada. Udara na “dobre” i na “loše” ljude, a kada dođe kraj – svi smo isti.
Mislio sam da će se izvući, da će pobediti to zlo onako kako je umeo, slobodnjakom u “devedeset”, pa da je pljune onako kao nekada Jeremisa i opsuje glasno da i sudija čuje.
Nije me bilo briga kako, samo da pobedi.
Ipak, to se nije desilo. Umro je okružen porodicom u miru i tišini.
A, šta je ostavio iza sebe?
Ostavio je hrabrost, ljubav, volju za životom, strast prema fudbalu u najtežim trenucima svog života. Nije hteo da ostavi ekipu iako ga je teška bolest toliko uzdrmala da mu se promenio i lični opis.
Nije ga bilo briga što on propada, želeo je i dalje da pobeđuje, da se bori, da ne razočara i ne izneveri nikoga.
Sebe je najlakše razočarati, ali druge ne smeš.
Šta će posle misliti o tebi?
Miha nije bio kukavica, bio je pravi ratnik, predvodnik. Bez dlake na jeziku, a uvek u pravu.
Čovek koga ne možeš da ne voliš. Čovek koji deluje kao stena, a u sebi je i dalje dete.
Šteta, fudbal je izgubio mnogo. Ne oglašava se ceo svet tek radi klikova i lične promocije.
Miha je bio ljudina, prijatelj, brat, muž, otac i deda.
Iza njega nije ostala praznina već mnogo života. Neće se zaboraviti nikada sve što je dao fudbalu, Srbiji, svojoj porodici.
To rečima ne može da se opiše, a takav je bio Miha.
Slovima se ne opisuje čovek kao on.
Sada se odmori majstore, zaslužio si, jer ti si fudbal, a je**š fudbal bez tebe.
Piše: Nikola Husein
BONUS VIDEO:
Komentari (0)