Osobe koje pate od depresije uglavnom u epizodama imaju loše raspoloženje i vraćaju se u mislima na prošlost. To ih razlikuje od onih koji pate od distimije, a koji imaju hroničan i dugotrajan osećaj nezadovoljstva.
Ona se naziva i nevidljim oblikom depresije zato što osoba često nije ni svesna ovog problema i ponaša se sasvim normalno – ide na posao, druži se s prijateljima, funkcioniše unutar porodice, sve do onog trenutka kada počne da izbegava socijalne kontakte.
Distimija spada u takozvani nevidljivi oblik depresije u kojem je glavni simptom depresivno raspoloženje koje se karakteriše tugom, nelagodnošću, neraspoloženjem i gubitkom interesovanja za uobičajene skativnosti uz samopotcenjivanje, poteškoće u donošenju odluka i osećaj beznadežnosti.
Osoba koja pati od distimije ima izraženu nesposobnost da oseća zadovoljstvo zbog događaja ili podsticaja zbog kojih je ranije osećala zadovoljstvo. Životu manjka radost, boja, uzbuđenje i zadovoljstvo.
Tokom vremena se ljudi sa distimijom povuku iz društvenog života i izoluju. To je najverovanije zbog njihove nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva tokom socijalnih kontakata.
Kakve su osobe koje pate od distimije?
1. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočarenjima ili ličnim neuspesima.
2. Mogu biti vrlo napeti, rigidni, bespomoćni, gube nadu, pesimisti su.
3. Osećaju opšte nezadovoljstvo u svom životu.
4. Nihilistički su raspoloženi, sa nizom zahteva i žalbi.
Kod osoba koje boluju od distimije može doći do promene u vegatativnim funkcijama – menja se način spavanja, dolazi do gubitka apetita i energije .Ovakve osobe obično “zakazuju” na poslu i u porodici, pa je to glavni razlog njihovog odlaska psihijatru.
Dok depresivni poremećaj karakteriše epizodičan tok, tok distimije je više hroničan i dugotrajan. Kod ranog pojavljivanja distimije često bolesnici svoje simptome prihvataju kao način života, a psihijatru se obraćaju tek kad postanu disfunkcionalni na porodičnom i poslovnom planu.
Očigledno, oni koji boluju od nje nastavljaju da žive manje – više normalno, ne pokazujući da su u nevolji. Tamo gde su depresivni ljudi generalno skloni društvenoj izolaciji, ljudi s distimijskim poremećajima ponašaju se gotovo kao da se ništa ne dešava održavajući kontakte, odlazeći na posao, izlazeći, čak i ako klonu duhom.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)