Malo je fudbalera koji nakon kačenja kopački o klin uskoče u trenersko odelo i vrlo brzo naprave ozbiljan rezultat na tom planu.
Radovan Krivokapić, bivši fudbaler Vojvodine i Crvene zvezde je za kratko vreme stekao ugled među trenerskim svetom, a najnovijim uspehom sa kadetskom reprezentacijom na Evropskom prvenstvu, doživotno utkao svoje ime u srca dečaka koji su nesrećno ispali u polufinalu od Holandije.
Nenametljiv, promišljen, posvećen i čovek koji pleni inteligencijom u svakom odgovoru, izlazi iz klišea fudbalskih trenera i sa velikom dozom strasti i poštovanja ispričao je detalje sa šampionata Starog kontinenta održanom u Izraelu.
– Slegli su se utisci, ali emocije su i dalje pomešane. Sa jedne strane ponosni smo na utisak koji smo ostavili, dok sa druge ostaje velika žal što nismo ušli u finale, pogotovo kada smo pogledali finalnu utakmicu. Ova generacija bi pružila mnogo bolju igru nego što smo gledali u samom finalu.
Mnogi su posle žreba pričali da ste dobili tešku grupu i da ćemo teško proći dalje. Kako ste Vi gledali na sve to?
– Kada je bio žreb bili su komentari da je jako teška grupa, da Srbija nema šanse, samo da ne prime puno golova… Moja jedina poruka je bila da su svi u pravu da je jaka grupa, ali zato što je Srbija u njoj. Tu poruku sam poslao i igračima i rekao sam im da ćemo proći dalje. Verovao sam, bio sam ubeđen. Znali smo Tursku, a kroz analizu Belgije i Španije smo videli da imamo isti kvalitet, pa zašto ne bi jedna Srbija mogla sa Španijom i Belgijom. Postavilo se pitanje da li oni mogu da igraju sa nama i to verovanje sam im usadio, tako da su i oni sami počeli da veruju u to, pogotovo posle prve utakmice gde smo protiv Belgije pokazali da smo bolji od njih i gde smo zaslužili da pobedimo. To je dalo krila dečacima da posle pokažu šta znaju.
Pobedili ste Tursku, a onda je usledila Španija i luda završnica sa srećnim krajem.
– Utakmica protiv Turske je bila naša najslabija jer nismo imali dovoljno vremena da se oporavimo, igrali smo po jako teškom vremenu i nije to bila naša najbolja igra. Upravo je bila moja poruka posle utakmice da velike ekipe pobeđuju i kada ne igraju dobro. U odlučujućoj utakmici u grupi je bilo neizvesno do samog kraja. Igrali smo protiv Španije, koja je bila 12 puta evropski prvak u tom uzrastu, i zaista su delovali moćno. Ipak, mi smo pripremili utakmicu da igramo bez nervoze, straha. Dokle god je bila rezultatski nula znali smo da će Španija ući u nervozu, a da će to nama ići u korist. Međutim, odlučivao je i rezultat sa utakmice Belgija – Turska. I u jednom momentu smo mi ispadali sa turnira. Primili smo gol, a Belgija ga je dala. Potom smo dobili crveni karton, a Belgija je dala još jedan gol. Samo sam ja znao za taj rezultat i dogovor je bio da prate instrukcije sa klupe. U razgovoru sa saradnicima, odlučili smo da promenimo sistem, napali smo Španiju sa igračem manje, što je iznenadilo sve i dali smo gol, koji nas je odveo dalje. Uvežbavali smo različite sisteme i formacije i momcima nije bilo teško da se adaptiraju, a mnoge smo tako iznenadili.
Usledila je sjajna utakmica protiv Danske, a onda i nesrećno ispadanje od Holandije.
– Mogu slobodno da kažem da nam je to najbolja odigrana utakmica. Stvarno je bilo skoro pa savršeno. Bilo je puno emocija, igrali smo srcem tu utakmicu. Ja sam im pričao da je četvrtfinale najvažnija utakmica na bilo kojem takmičenju. Odigrali su najbolje u datom trenutku, otišli smo u polufinale, gde smo opet imali veliku šansu, ali koliko mi se čini da su svi verovali da ćemo pobediti Dansku, toliko mi se čini da nisu baš svi verovali da možemo protiv Holandije. Ja sam bio uporan i ponavljao sam da smo bolji i da ćemo pobediti. Na poluvremenu kada sam ušao u svlačionicu, to nikada neću zaboraviti, svi u glas su rekli “Šefe, pa mi smo bolji”. Možda nisu na početku odmah verovali pošto smo ostali bez Majstorovića, koji je bio povređen, i Vukičevića, zbog kartona. Oni su donosili čvrstinu u odbrani i bili su jako bitni. Mi smo Holanđane iznenadili sa formacijom i igrali smo na kontru, igrali smo ustvari njihovim oružjem. Bio sam ubeđen da dobijamo kada smo preokrenuli, ali je u poslednjih 15 minuta došla do izražaja njihova fizička snaga i bilo je jako teško zaustaviti njihove napade, otišli smo na penale, to je lutrija i ne mogu stvarno nikom ništa da zamerim.
Videli smo snuždena lica fudbalera nakon meča, da li je bilo i suza u svlačionici?
– Naravno, bilo je suza. Bili smo zajedno mesec dana, jako je emotivno bilo u svlačionici. Smogao sam snage da budem miran i pribram i da ih ohrabrim. Neki iz stručnog štaba su čak plakali. Ne mogu vama da opišem to, morate da budete tamo da bi to osetili. Svi su oduševljeni atmosferom, ja mogu da pričam koliko hoću, ali to ne može da se oseti. Imamo grupu na Viberu, šaljemo poruke jedni drugima i dalje. Kako oni kažu – mi nismo drugari, mi smo braća. Za više od mesec dana, da se ne desi nijedan problem, ja to nikada u karijeri nisam doživeo.
U većini utakmica na Evropskom prvenstvu ste morali da jurite minus, a tu je došlo do izražaja psiha i drugarstvo koje ste uspeli da stvorite kod njih.
– Suština je da igrači veruju treneru u ono što on traži od njih, u njegovu ideju kako treba da igraju. Zaista su verovali. Nismo se samo na ovom turniru vraćali iz minusa, nego kroz cele kvalifikacije. Mi smo reprezentacija koja je imala najteži mogući ciklus kvalifikacija. U prvoj rundi smo izbacili Hrvatsku, koja bi se možda borila za medalju na Evropskom prvenstvu, pa smo u elitnoj rundi kvalifikacija prvo pobedili Tursku 3:2, gde smo vodili, pa gubili. Protiv Slovenije smo gubili 2:0, pa smo uspeli da stignemo do boda koji nas je vodio dalje, a protiv Velsa smo gubili 2:0 na poluvremenu, a onda smo za 18 minuta dali četiri gola. To je nešto što krasi ovu generaciju, taj timski duh i verovanje u nešto što radimo. Zaista su bili jedna dobra i jaka grupa.
Mnoge ste govorima i snimcima podsetili na Veljka Paunovića, njegovu ideju, harizmu, motivaciju…
– Ja sam osećao da to možemo da osvojimo. Hteo sam da idemo do kraja i mi smo međusobno razgovarali o tome kako možemo. Svi smo verovali. Zato nam je teško palo ispadanje. Mi smo jedina reprezentacija koja nije izgubila u regularnom delu. Upravo zbog toga što smo bili blizu i videli smo da možemo nam je bilo jako žao. Kada smo videli utakmicu u finalu da nije bilo nekog ekstra kvaliteta, mi smo mogli čak i da dođemo do tog trofeja.
Koliko je teško “namestiti” deci glavu koja se nalaze blizu prvog tima, počelo je već o njima dosta da se piše, pa u tim godinama mnogi umeju da polete?
– To je psihološka priprema kada imate jednu ekipu, a ja sam mnogo pažnje posvetio tome. Puno sam ih upozoravao, čak i sad kada smo se rastali sam im da obrate pažnju, da se ne zadovoljavaju ovim, da su im njihovi najbliži jedini verni, a da će mnogi da ih tapšu po ramenu. Moraju da znaju da je linija između dobrog i lošeg jako tanka. Moja misija u narednom periodu će biti da obratimo pažnju na njihov razvoj, na njihove glave i razmišljanje i svaki razgovor će biti sa ciljem da ostanu čvrsto na zemlji. Poruka koju sam im poslao kao pozdravnu reč bila je da se spremamo kao zveri za sledeće Evropsko prvenstvo.
Svedoci smo da naš savez godinama unazad vodi borbu za decu koja igraju u inostranstvu, a mogu da igraju za našu selekciju. Jedan od njih je izabrao da igra za Srbiju. Radi se o Jan-Karlu Simiću. Koliko je to važno za našu reprezentaciju?
– To je sjajno. Njih petorica trenutno igraju u inostranstvu, a nastupaju za reprezentaciju. Ja kada vidim sa kakvim entuzijazmom dođu i kako prenose energiju na igrače koji igraju u Srbiji je za mene sjajno. Zaista su pravi nosioci i svojim pristupom daju dobar primer. Oni imaju jaka takmičenja, dok naši ovde nemaju, što se videlo protiv Holandije u poslednjih 15 minuta. Pitanje je šta bi bilo u fizičkom smislu da smo ušli u finale. Francuska je daleko ispred svih po tome. Čovek iz UEFA kada su radili doping kontrolu nije verovao da oni svi imaju 17 godina. Apelovao sam više puta da pokrijemo dijasporu našim skautingom, da se prate naši fudbaleri koji igraju u inostranstvu, a koji žele da igraju za našu reprezentaciju i mislim da će to uskoro stupiti na snagu.
Da li je Dejan Stanković preneo svom sinu ulogu lidera, pošto je on bio kapiten, kao i njegov otac dok je igrao?
– Ne volim da izdvajam pojedince, da pričam o njima, nego o grupi. Ali kada pitate, on je pravi vođa, lider na terenu. Podseća na oca. Veliki je fudbaler i bitno je da se pravilno razvija.
Dolazilo je do čestih rotacija na mestu selektora u poslednje vreme, pogotovo u starijim uzrastima. Posle svega učinjenog, biće veoma važno da ostanete na toj poziciji sa istom generacijom, zbog daljih ciljeva.
– Verovatno će biti tako. Nije bilo polemike na tu temu. Pre Evropskog prvenstva smo razgovarali i rečeno je da nastavljam dalje.
Kako Vam se čini mladi Mijatović? Milošević je bio i najbolji strelac na prvenstvu.
– Uneo je novu energiju. Bio je dugo povređen, pošto je imao povredu prednjih ukršetnih ligamenata i godinu dana nije trenirao. Trebalo mu je vremena da se vrati. Da, Milošević je bio najbolji strelac. Opet kažem ne volim da pričam o pojedincima, svi su oni na neki način dobri. Imamo mi na spisku preko 20 igrača, ali kada suziš za Evropsko prvenstvo ostalo je njih 20, koji su baš kvalitet.
Kao što ste rekli, napravili ste tim od njih i vlada veliko drugarstvo. Koliko je Vama trebalo razgovora sa njima da im to ubacite u glavu, da će ih sve to dovesti do ovakvog uspeha?
– Zbog toga smo došli na ideju da pred utakmicu sa Holandijom im pustimo snimak njihovih roditelja. Oni nisu znali za to i iznenadili su se. Upravo im je to poruka da budu svi tim. Roditelji kada su davali podršku nisu pričali o svom sinu, već o celoj ekipi. To je suština i to sam hteo da postignem. Mislim da neće biti problema, ali uvek postoji bojazan da se ne “pokvare”, ali verujem da su svi oni pametni momci i da će se razvijati u pravom smeru
Koliki problem može da bude prilično “tanka” prvenstva mlađih kategorija? Već godinama se svega nekoliko istih timova bori za vrh.
– Sve što je dobro, doći će u Zvezdu, Partizan ili Vojvodinu. Svi imaju dobre škole fudbala, ali manji klubovi nemaju taj kvalitet da se suprostave velikim ekipama. Nemaju jake utakmice, možda dve tri u toku godine. Mi se tu ne pitamo ništa. To je pitanje za savez, ja lično idem, gledam i pratim mnogo igrača.
Malo je kasno da sada imate idole, ali da li postoji neki trener koji na Vas ostavlje utisak?
– Iskreno, volim da pogledam sve. I Gvardiolu, Klopa, Murinja, ali nekako gledam da od svakog pokupim po nešto. Odlučili smo se da promenimo sistem pred EURO. Pratio sam kako to radi Konte, volim da vidim kako oni vode utakmicu, ali ne kopiram nikog od njih. Prosto je nemoguće, oni imaju fantastične igrače, mi to nemamo. Nemamo uslove, ambijent, finansije, ne može svako da igra kao Gvardiola.
Da li vas je i koja reprezentacija iznenadila na Evropskom prvenstvu, nebitno da li pozitivno ili negativno.
– Jeste, naša reprezentacija (smeh). Sve smo ih iznenadili načinom igrom, zalaganjem. Bili smo u Jerusalimu i baš sam rekao momcima, Bog vas gleda i čuva. To je sve negde zapisano i moralo je da se desi. Pre odlaska na prvenstvo bili smo u Hramu Svetog Save, a ekipi sam rekao po povratku iz Izraela da pravo sa aerodroma odu opet u Hram, naravno, ko ima mogućnost.
Vratimo se nekih petnaestak godina unazad i prisetimo se Vašeg boravka na “Marakani”. Dve osvojene duple krune, sjajni saigrači, veliki treneri…
– Imao sam fantastične saigrače od samog dolaska u Zvezdu. Nasledio sam “desetku” od Milenka Aćimovića, čak sam bio izričit kada sam dolazio da obučem taj broj. Kroz karijeru me je pratio taj broj. Kasnije sam osetio teret pomenutog broja. Bio sam dosta psihički jak kroz karijeru, nisam padao u depresiju niti bio euforičan. Odigrao sam više od 100 utakmica u Zvezdi, nisam koliko tačno, to tada nije bili obeležavano kao sad. Najlepše sećanje mi je derbi protiv Partizana, 2003. godine. Oni igraju Ligu šampiona, imaju Mateusa na klupi, a mi ih dobijemo 3:0. Pun stadion, Žigić daje dva gola, odigrao sam ceo meč, imao sam i šansu gde sam loptu video u golu i već krenuo na “sever” da slavim. Baš je taj meč ostavio veliki utisak na mene.
Čak ste se i “upisali” protiv Partizana.
– Da, u polufinalu Kupa. Nije bio pun stadion, navijači su nešto bojkotovali, pa nije bio neki veliki ugođaj.
Sećate li se onih čuvenih dvomeča PSV-a i Milana?
– Uh, ozbiljna ekipa. Stigli su do polufinala Lige šampiona. Gomeš, Van Bomel, Park – paklen tim. Protiv Milana smo mogli više. Oni su bili na odmoru, nisu ni znali da će igrati kvalifikacije, pošto ih je UEFA vratila u Ligu šampiona. To su majstori, igrali su protiv nas kao na pripremama. Kvalitet je neverovatan, šta god da si probao, ne može…
Za kraj – reprezentativna karijera, četiri nastupa i jedan nezaboravni 2001. godine protiv Brazila u Fortalezi.
– Sećam se, ušao sam sa klupe. Neverovatna atmosfera, Ronaldo, Roberto Karlos, Rivaldo. Sam dolazak na stadion mi je ostao upečatljiv, njihov fanatizam, ma strašno… Ja sam bio pozivan, ali sam odigrao samo četiri utakmice. Prosto je nemoguće igrati kada je u timu Jugović, Jokanović, Stanković, Mihajlović. Sve selekcije sam prošao, od pionirske do mlade – završava Krivokapić razgovor podsećanjem na reprezentativnu karijeru.
Intervju uradili: Luka Kalajdžić i Nikola Husein
Komentari (0)