U vreme izlovanosti ljudi, i klikova i lajkova na internetu, teško je poverovati da se nekada sve radilo drugačije, da su veze takođe bile različite nego danas…
Tehnologija je u većini slučajeva ubila romantiku, a to je prava šteta.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Zato je pravo osveženje pročitati ljubavnu priču iz doba pre mobilnih telefona i interneta (da, ljudi su normalno živeli i bez toga).
Ovo je priča Džeka Džozefa:
Vratio sam se iz mornarice 1947. godine. Išao sam u srednju školu u rodnom gradu Grinvilu u Ilinoisu, oko 80 kilometara istočno od Sent Luisa u Misuriju. Iako sam bio odsutan već četiri godine, direktor, gospodin Gardner, pozvao me na ples koji se održavao u školi za Dan zaljubljenih.
Živeli smo u maloj zajednici i pomisao da ću videti svoje bivše učitelje bila je intrigantna. Ipak sam pristao. Kad je došao taj petak, doterao sam se i odvezao u gimnaziju. Razgovarao sam sa bivšim učiteljima i na kraju prišao gospodinu Gardneru kako bih mu zahvalio pre odlaska.
Upravo tada je bend počeo da svira i mlada žena je ustala pa zapevala. Samo jedan pogled na nju bio je dovoljan, bio sam hipnotisan. Nikad nisam video tako lepu ženu pa sam pomislio da je sigurno iz obližnjeg grada.
Pitao sam gospodina Gardnera ko je ona, a on je odgovorio: “To je Merilin Rajli, ćerka Kata Rajlija”.
Bio sam u najmanju ruku zaprepašćen. Rajlijevi su živeli odmah iza ugla, od moje kuće.
Prošetao sam kroz dvoranu i predstavio joj se: “Zdravo, ja sam Džek Džozef”.
“Znam ko si”, bio je njen, ne baš prijateljski odgovor.
“Da li želiš da plešeš?”, pitao sam.
“Ne!”, uzvratila je kratko.
“Zašto ne?”.
“Radim”, odgovorila je.
“Da li mogu da pozovem na dejt sledeće nedelje, da odemo u bioskop?, pitao sam.
“Ne”, bio je njen odgovor.
Nisam video razlog za svađu, pa sam joj zahvalio nizašta, spakovao svoj ponos u džep i otišao.
Sledećih mesec dana sam je zvao telefonom, pokušavajući da dogovorim datum. Uvek je imala isti odgovor: “Ne!”.
Onda sam jednog kišnog poslepodneva u martu, dok sam se vozio kući nakon košarkaškog treninga, video Merilin, gospođicu NE, kako šeta bez kišobrana, bez kabanice, bez šešira…
Zaustavio sam se i pitao je da li joj treba prevoz, napola očekujući da će reći “Ne”. Umesto toga, prešla je trotoar i spustila se na sedište pored mene.. Do njene kuće bilo je samo nekoliko blokova, ali nakon što smo stali na njen prilaz, pričali smo još 45 minuta.
Od tada pa nadalje nam je postalo čarobno. Ona je sada moja žena.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)