Pre 23 godine, 24. marta 1999. počela je NATO agresija na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tokom 78 dana bombardovanja život je izgubilo između 1.500 i 2.500 civila među kojima je bilo 79 dece. Više od dve decenije kasnije, brojni ljudi i dalje osećaju posledice agresije. Među njima je i Vesna Stojković (51) iz Vranja, koja je 5. aprila pogođena gelerima dok je držala svoju bebu u naručju. Devojčica je takođe bila povređena.
Ovaj datum zauvek je promenio život Vesni, i ne samo njoj, već i celoj njenoj porodici. Tog 5. aprila jedna majka izašla je da prošeta sa svojim detetom, ni ne sluteći da će zbog toga ostati bez obe noge, a da će se njeno čedo godinama kasnije lečiti od posledica bombardovanja.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Tog 5. aprila ujutru bilo je lepo vreme, krenula sam da šetam sa detetom. Marija je tad imala samo 16 meseci. Nije postojala nikakva najava, nikakvo upozorenje da će padati bombe. Zgrada u kojoj živim veoma je blizu kasarne, moja majka je trebalo da se javi na posao u kasarni i otišla je tamo. Ja sam ostala ispred zgrade i krenuli sam sa prijateljicom da šetam i uz priču smo došle do kasarne. Rešila sam da se vratim, međutim u tom trenutku kreće bombardovanje – započela je razgovor za Objektiv.rs Vesna Stojković.
Kako nam je ispričala naša sagovornica, rezervista koji se nalazio na kapiji kasarne, rekao joj je da beži. Međutim, bilo je kasno. Pala je prva bomba i Vesna je jedino razmišljala kako da zaštiti svoje dete.
– Nisam imala vremena da pretrčim na drugu stranu ulice. Jedino što sam mogla jeste da prigrlim svoje dete uz grudi kako bih je svojim telom zaštitila. Onda me je detonacija pogodila. Od nje sam odletela na jednu stranu, a moja Marija na drugu. Koliko smo tačno letele zaista ne znam. Rezervista, koji je bio na kapiji, čuo je moj vapaj, jer ja sam samo dozivala da mi se dete spasi. Vikala sam samo “spasite mi Mariju” – otvorila je svoju dušu majka koja je strahovala da li joj je dete preživelo bombardovanje Vranja.
Nakon detonacije Vesna nije mogla da se pomeri. Osećala je ogromne bolove i mislila je da se njen život gasi, ne znajući šta joj se dešava sa detetom. U takvoj muci uspela je ipak da skupi snagu da doziva u pomoć zbog deteta.
– Videla sam rezervistu kako trči, u jednoj ruci je nosio pušku, drugom rukom je uzeo moju Mariju i počeo da beži sa njom. To je sve što znam. Ne znam tačno koliko je bombi bačeno, ali znam da sam sve vreme, koliko su bombardovali, osećala detonacije ležeći na zemlji. Kad se sve smirilo, lekari su me odveli u bolnicu i utvrdili da imam sedam polomljenih rebara, tri pršljena na kičmi su imali prsnuća na sebi, plućna maramica mi je bila pocepana, imala sam unutrašnje krvarenje, geler mi je na desnoj nozi presekao palac, a u levoj nozi sam imala dosta gelera – podelila je Vesna sa nama stravične trenutke kroz koje je prošla tokom agresije NATO pakta na našu zemlju.
Dok je ležala u bolnici sa teškim povredama, naša sagovornica nijednog momenta nije mislila na sebe. Nije joj bilo važno da li će da preživi, razmišljala je samo o svojom bebi, o svojoj Mariji.
– Iako je bilo krajnje ozbiljno stanje kod mene, naročito zbog unutrašnjeg krvarenja, tražila sam da izađem iz bolnice. Bila sam u njoj oko dva sata, jer nisam znala šta mi je sa detetom. Kako sam mogla da ostanem da lečim sebe kad nisam znala šta mi je sa Marijom? Lekari su mi govorili da mi je dete dobro, ali ja nisam mogla da poverujem da je to istina sve dok je ne vidim – ispričala nam je Vesna.
Lekari su joj ispunili zahtev, dovezli su je do zgrade gde živi, međutim naša sagovornica svoje dete nije zatekla. Vesnina majka je Mariju tražila ceo dan, ali nije uspela da otkrije gde se nalazi.
– Moja Marija je bila nošena kao štafeta, od ruke do ruke. Rezervista koji ju je spasao je posle bio ranjen i žena koja je u tom trenutku bila tu uzela je moju Mariju. Nakon toga ju je predala nekome i zato kažem da je bila nošena kao štafeta. Marija je nađena tek naveče, tri zgrade od moje – rekla nam je naša sagovornica.
Beba Marija imala je povredu glave. Nakon što je pala iz majčinog naručja posle detonacije udarila je glavom. Vesna je svoje dete lečila oko deset godina. Za to vreme nije ni obraćala pažnju na sebe i da li će da ima posledice zbog bombardovanja.
Pet godina nakon agresije, Vesna je osetila jak bol u palcu koji je bio prišiven. Urađena joj je operacija, koja je prema rečima naše sagovornice, bila bezuspešna. Nakon nje Vesna dobija gangrenu palca koji je amputiran 2005. godine.
– Od 2006. godine kreću problemi, problem sa debelim crevom i krvnim sudovima. Obolela sam od dve autoimune bolesti, zapaljenje debelog creva i zapaljenje krvnih sudova. Lečila sam do 2019. godine lekovima, ali je te godine došao dan kad su morale da mi budu amputirane obe noge jer su mi spašavali život. Za dva meseca sam imala osam operacija. Oba autoimuna oboljenja posledica su bombardovanja – otkrila nam je Vesna Stojković iz Vranja.
Naša sagovornica se veoma teško izborila sa onim što joj se desilo zbog NATO agresije. Dugo je bila bez proteza na nogama i samo u invalidskim kolicima koja i sad koristi. Još uvek nije stabilna na protezama jer je potrebno mnogo vežbe. Takođe zavisi od tuđe pomoći jer nije u stanju da se sama okupa.
Vesni su potrebne nerđajuće proteze sa kojima bi mogla sama da se okupa. Potrebna su joj i nova kolica.
Tokom 78 dana, koliko je trajala NATO agresija na našu zemlju, ranjeno je oko 6.000 ljudi. Teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće i vojni objekti.
Povod za ovu agresiju bio je slučaj Račak, koji je tadašnji šef misije OEBS-a Vilijam Voker, javnosti predstavio kao “maskar nad nedužnim civilima”.
Nekadašnji istražni sudija Okružnog suda u Prištini Danica Marinković, kako je ranije ispričala za Objektiv.rs, uspela je da utvrdi da masakra nije bilo, međutim, bombe su ipak padale od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a o čemu je Objektiv već pisao.
Ceo razgovor sa Vesnom Stojković možete da čujete u video-snimku koji se nalazi na početku teksta.
Piše: Ivana Vlajković
BONUS VIDEO:
Komentari (0)