Film “Asimetrija”, prvi dugometražni film mlade rediteljke Maše Nešković, imao je svetsku premijeru na 43. Filmskom festivalu u Sao Paolu, na kojem je prikazan u okviru takmičarskog programa “New Directors Competition“. Scenario je radila rediteljka u saradnji s Vladimirom Arsenijevićem i Stašom Bajac.
Film prati priču tri para različitih životnih dobi, a cilj rediteljke je bio, kako kaže, “da dovede u pitanje transformaciju ljubavnih odnosa tokom vremena i razloge zbog kojih se veze raspadaju”.
Dan nakona početka života “Asimetrije” u srpskim biokopima intervjuisali smo hrvatsku pozorišnu i filmsku glumicu Dariju Lorenci Flatz, koja tumači lik Vere, sredovečne žene koju napušta muž.
Kao 16-godišnjakinja ste sami, bez roditelja, iz ratnog Sarajeva došli u Zagreb. Kako ste preživeli to teško vreme?
Iz Sarajeva sam došla u aprilu 1992. sa bakom, dekom i bratićem. Bili smo smešteni kod rodbine. Teško je reći kako sam to sve preživela. To je verovatno najveća životna trauma – rat, teške bolesti, da se nešto dogodi deci – to su tri najveća užasa. Bilo je stvarno teško, ali čovek svašta može da preživi…. I puno gore stvari.
Poput devojčice u filmu trebalo je da emigrirate za Belgiju, šta vas je sprečilo u tome?
U Belgiju nisam otišla jer je moja mama pred kraj rata uspela da izađe iz Sarajeva i dođe u Zagreb, pa smo onda mislile da zajedno odemo za Belgiju. Međutim, ja sam nakon jednog neuspelog pokušaja da upišem Akademiju odlučila da probam još jednom i taj drugi put mi je bio uspešan. Kad sam upisala glumu, mama je otišla sama za Belgiju i tamo je dobila status azilanta, a ja sam ostala u Zagrebu.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Kako je bilo sarađivati su Uliksom Fehmijuom?
Veoma lepo! Gledala sam ga pre, naravno, u filmovima. Bio je izazov glumiti par koji se poznaje skoro celi život a onda se rastaje budući da smo imali malo dana za snimanje. Trebalo je odigrati taj zaplet odnosa u dva dana, što je veoma delikatno. Nemaš ti snimanje od 30 dana i mogućnost da s partnerom razviješ neki odnos, nego moraš doći i odigrati taj dan – sastanak, rastanak… Zaista je bitno da s pratnerom možeš da imaš takvu komunikaciju koja će stvoriti uslove da se sve te emocije mogu dogoditi tog dana pred kamerom. To, naravno, ne može ako nemate dobru saradnju i razumevanje. Mi smo kliknuli i sve čega sam se bojala u toku snimanja prošlo je odlično. Tako da sam baš bila srećna i zadovoljna.
“Asimetrija” je ljubavna priča izmađu tri para različite dobi, kakav je odnos vašeg lika prema ljubavi?
Teško je to reći jer se radi o akutnoj situaciji – ona je ostavljena naglo i neočekivano. Tu je više tema žene u četrdesetim i pedesetim, uljuljkanosti i naglih rezova koji se dogode. Mnogi ljudi se suočavaju s takvim situacijama. Kad je čovek mlađi, lakše prevazilazi takve događaje. Kad ste stariji, sumirate život, suočavate se sa samoćom. To su krucijalne stvari koje uvek čekaju na nas. I onda je samo pitanje šta će u vašem životu da vam bude okidač da se sretnete sami sa sobom. To je uglavnom veoma bolno, ali je zapravo vrlo pozitivno. Tako ja gledam na situaciju Vere u tom filmu.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Koliko se on razlikuje od vašeg odnosa prema ljubavi u realnom životu?
Sa suprugom sam 11 godina u braku, imamo troje dece i psa. To je veoma izazovno na sve moguće načine. U stvari, nema nikakve garancije da nam se sutra neće dogoditi ono što i paru koji predstavljamo Uliks i ja. Ali, to je nekako život i ja se trudim da ne živim s tim nekim podrazumevanjem da imam muža i da će on zauvek biti moj muž jer smo to potpisali. Već znam iskustveno da ništa nema garanciju – ni zdravlje, ni ljubav, ni deca, ni život, ni postojanje. Danas je tako, a sutra sve može biti drugačije. Trudim se da se svakog dana podsetim na to i da budem u tom smislu budna i živa.
Da li ste imali nesuglasice s rediteljkom Mašom Nešković i kako ste ih prevazilazili?
Ne da nisam imala nesuglasice, već sam zaista u njoj pronašla srodnu dušu. Rad mi podiže sve moje strahove, demone, strasti – što kroz lik koji igram, što kroz mene takvu kakva jesam. Igram tako da od tog oka koje me prati svašta očekujem – i da mi bude i mama, i tata, i da me podržava, i da me voli, i da mi da prostor. Velika su to očekivanja i meni je jasno da je to nerealno i suludo. Ali to naše unutrašnje i kreativno dete očekuje napolje tu osobu koja ga gleda. A Maša je fenomenalni partner u tome. Imale smo razumevanje na telepatskom nivou. Obožavanje!
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Jednom ste pomenuli da biste voleli da napravite autobiografsku monodramu o tome kako hendlati decu, da li ste počeli rad na tome?
Da, stalno imam to u glavi. Radila sam već tri monodrame, ali to mora da sazri u meni da bih bila spremna za to.
Otvoreno ste pričali o som problemu s anoreksijom, šta biste savetovali devojčicama sa sličnim problemom?
Nema tu puno saveta. Treba ići psihijatru, psihologu. To je ozbiljan poremećaj u ishrani koji svoje korene ima u psihološkom aspektu. Potrebna je dugogodišnja terapija. Roditelji sigurno budu prestravljeni, ali ako se pristupi tome na pravi način, za obolelog to može biti putokaz ka upoznavanju sebe. Ja danas gledam pozitivno na to, iako je bilo vrlo neugodno iskustvo.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Recite nam nešto o svom projektu “Četiri sobe”.
To je nešto što pokušavam da radim s decom. Imamo 12 dramskih grupa. Deca su talentovana za sve što ih zanima. Gluma je samo alat da se upoznaju s poljem slobode jer je u osnovi toga igra koja je bliska svakom detetu.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Kao mama tri dečaka, kako usklađujete majčinstvo s poslovnim obavezama?
Ludo i nezaboravno. Suprug i ja smo vojna jedinica. Imamo ženu koja nam pomaže. Klinci treniraju po dva sporta, idu u školu…
Na kojim projektima trenutno radite?
Ternutno nemam probe. Imam predstave – igram “Tri sestre” i “Svaki tvoj rođendan” u HNK, “Brodolomke”, te monodramu o karcinomu “Šest milimetara”. Iščekujem neke nove probe i avanture.
I. Vujnović
Komentari (0)