Sve više ljudi žali se da je “umorno”, ne od fizičkog napora, već od sopstvenih misli. Osećaj praznine na kraju dana, iako spisak obaveza nije bio naročito dugačak, sve se češće objašnjava jednim biološkim mehanizmom,nervnim sistemom koji nikada u potpunosti ne isključi alarm.
Kada mozak ne zna da je opasnost prošla
Autonomni nervni sistem funkcioniše po principu dva režima – simpatikusa, koji telo dovodi u stanje pripravnosti, i parasimpatikusa, koji omogućava odmor i oporavak. Kod zdravog funkcionisanja ta dva sistema se smenjuju,telo reaguje na stres, pretnja prolazi, a organizam se vraća u mirno stanje.
Problem nastaje kada je izloženost stresorima – rokovima, obavezama, brigama o budućnosti ili preživljavanju prošlih situacija – kontinuirana. Prema podacima Harvard Healtha, produžena aktivacija ose hipotalamus–hipofiza–nadbubrežna žlezda (HPA osa) drži organizam u stanju stalne uzbuđenosti, slično motoru koji predugo radi na previsokom broju obrtaja. Telo doslovno ne pravi razliku između stvarne fizičke opasnosti i psihološkog pritiska poput neodgovorenog mejla ili neprijatnog razgovora,reaguje na isti način.
Na neurološkom nivou, hormoni stresa poput kortizola i noradrenalina jačaju aktivnost amigdale, dela mozga zaduženog za detekciju pretnje, dok istovremeno slabe kontrolu prefrontalnog korteksa, oblasti odgovorne za racionalno rasuđivanje i smirivanje reakcija. To objašnjava zašto prekomerno razmišljanje,neprestano vraćanje na prošle događaje ili predviđanje budućih deluje kao petlja iz koje je teško izaći samo razmišljanjem,mozak u tom stanju doslovno ima smanjenu sposobnost da “razmisli izlaz” iz problema.
Telo kao ulaz za smirivanje, ne samo um
Upravo zato se u novijim preporukama sve više naglašava da rešenje ne mora da bude mentalno, već fiziološko. Kada telu šaljemo ponovljene signale da je bezbedno, nervni sistem prirodno prelazi u parasimpatički režim.
Nekoliko pristupa za koje istraživanja pokazuju merljiv efekat:
Sporo disanje – disanje na oko šest udisaja u minuti smatra se posebno efikasnim za aktiviranje parasimpatikusa, jer produženi izdisaj snažno stimuliše vagusni nerv. Već jedna sesija ovakvog disanja može sniziti nivo stresa, puls i krvni pritisak.
Fizička aktivnost – redovno kretanje povećava nivo BDNF-a, proteina koji podstiče rast i regeneraciju neurona, smanjuje upalne procese i vremenom snižava hormonski odgovor organizma na buduće stresore.
Svetlost i san – izlaganje dnevnoj svetlosti pomaže regulaciji cirkadijalnog ritma, dok kvalitetan san omogućava mozgu da obradi i “istrebi” emocionalni naboj nagomilan tokom dana.
Strukturirane tehnike opuštanja – programi zasnovani na svesnosti i telesnoj svesnosti pokazali su, prema kliničkim ispitivanjima, značajno smanjenje simptoma anksioznosti i depresije, jer jačaju upravo onu vezu između prefrontalnog korteksa i amigdale koju hronični stres slabi.
Stručnjaci upozoravaju da nelečena hronična aktivacija nervnog sistema nije samo pitanje raspoloženja,dovodi se u vezu sa problemima poput povišenog krvnog pritiska, poremećaja sna, oslabljenog imuniteta i dugoročnog rizika po kardiovaskularno zdravlje.
Poruka iz sve većeg broja istraživanja je jasna: um se ne može potpuno odmoriti dok telo i dalje veruje da mora da ostane budno. Zato prvi korak ka smirenju uma često ne počinje u glavi, već u disanju, pokretu i snu.
Komentari (0)