Kada bi neko pre osamdeset godina rekao britanskim majkama da izbor hrane koja je bila uslovljena nestašicom, čuva decu od bolesti koje će se pojaviti tek u starosti, verovatno bi ga ismejale. U ono vreme, tokom i nakon Drugog svetskog rata, šećer je bio strogo ograničen — svaka porodica dobijala je tačno određenu, skromnu količinu, a deca mlađa od dve godine gotovo da ga uopšte nisu ni jela. Niko tada nije govorio o metabolizmu ili krvnom pritisku, razmišljajući pola veka unapred. A ipak, upravo se to dogodilo.
Prirodni eksperiment koji niko nije planirao
Kada je nestašica šećera u Velikoj Britaniji ukinuta u septembru 1953. godine, potrošnja se gotovo preko noći udvostručila. Slatkiši, kolači i zaslađeni proizvodi, dotad retkost, postali su svakodnevica. Za istraživače sa Univerziteta Južne Kalifornije, Berklija i Makgila, ovaj istorijski trenutak predstavljao je nešto sasvim drugo — savršenu, neponovljivu priliku da provere šta se zapravo dešava kada odojče u prvim danima života raste u svetu bez dodatog šećera, u poređenju sa onim koje odrasta samo nekoliko meseci kasnije, ali već okruženo slatkišima.
Koristeći podatke Biobanke Ujedinjenog Kraljevstva, koja prati zdravlje stotina hiljada ljudi decenijama unazad, tim je uporedio dve gotovo identične grupe — ljude rođene neposredno pre i posle ukidanja ograničenja šećera. Razlika između njih bila je samo u jednom: da li su prvih hiljadu dana života, računajući i vreme provedeno u majčinoj utrobi, proveli u svetu sa ograničenim ili slobodnim pristupom šećeru.
Kada oskudica postane zaštita
Rezultati su iznenadili čak i same istraživače. Osobe koje su u najranijem periodu života bile izložene manjku šećera, imale su znatno manji rizik da kasnije, u odraslom dobu, obole od dijabetesa tipa 2 i povišenog krvnog pritiska. Zaštita se pokazala toliko izražena da je rizik od dijabetesa bio manji za gotovo trećinu, a rizik od hipertenzije za petinu, u poređenju sa onima koji su od najranijeg detinjstva imali neograničen pristup slatkom.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da je zaštita počinjala već u materici — deca čije su majke tokom trudnoće jele manje šećera, imala su nižu stopu oboljevanja i kada im posle rođenja ishrana više nije bila ograničena. Ipak, najsnažniji efekat zabeležen je kod onih čija je izloženost niskošećernoj ishrani trajala i posle šestog meseca života, kada bebe počinju da jedu čvrstu hranu — kao da telo u tom prozoru najintenzivnije “uči” kako da reguliše insulin i krvne sudove za ostatak života.
A za one koji su, uprkos svemu, ipak razvili neku od ovih bolesti, rani susret sa oskudicom šećera nije bio uzaludan,bolest se kod njih javljala godinama kasnije, u odnosu na vršnjake koji su od kolevke bili okruženi slatkim namirnicama. Dijabetes je kasnio u proseku četiri godine, povišen pritisak dve.
Poruka za savremene roditelje
Istraživanje, objavljeno u uglednom časopisu Science, danas se navodi kao jedan od najsnažnijih dokaza da ono što se dešava u prvih hiljadu dana života — od začeća do drugog rođendana,ostavlja trag koji traje decenijama. Naučnici koji su ga sproveli ističu da nalazi idu u prilog savremenim preporukama, po kojima deca mlađa od dve godine ne bi trebalo uopšte da unose dodati šećer, dok bi trudnice trebalo da ga svesno ograničavaju.
Ironično, ono što je za britanske porodice pedesetih godina bila posledica ratne oskudice, danas se pokazuje kao dragocena lekcija za roditelje u svetu punom lako dostupnih slatkiša — dokaz da najranije godine života nisu samo period rasta, već i period u kojem se, oblikuje zdravlje za čitav jedan život.
Komentari (0)