Ovakva scena više nije filmska: mlada osoba iza kase u kafiću, suočena s pitanjem kupca, odgovara praznim, gotovo staklastim pogledom, izgovori tek poneku reč i pokaže prstom na oznaku, umesto da odgovori. Internet je taj izraz lica prozvao “Gen Z pogledom” i pretvorio ga u nebrojene memove i skečeve. Ali iza šale, kako se ispostavilo, krije se nešto sasvim stvarno — mlađe generacije zaista govore sve manje.
Slučajno otkriće u tuđim podacima
Do ovog saznanja došla je Valerija Fajfer, docentkinja psihologije i savetovanja na Univerzitetu Misuri u Kanzas Sitiju, i to potpuno slučajno. Analizirala je razlike u govoru između muškaraca i žena, kada je primetila nešto neočekivano u podacima — ljudi naprosto govore sve manje iz godine u godinu. Da bi proverila da li je reč o slučajnosti ili stvarnom trendu, Fajfer je pregledala snimke prikupljene iz čitavog niza ranijih istraživanja, u kojima su učesnici danima nosili male uređaje za snimanje zvuka, dok su obavljali svoje svakodnevne aktivnosti. Rezultati, objavljeni u naučnom časopisu Perspectives on Psychological Science, pokazali su jasan i dosledan pad u količini izgovorenih reči, i to naročito izražen kod osoba mlađih od dvadeset pet godina.
Kada je govor prestao da bude jedina opcija
Ono što ovo istraživanje čini posebno zanimljivim nije samo sam pad, već i pitanje zašto se on uopšte dešava. Kroz gotovo celu ljudsku istoriju, govor nije bio samo jedan od načina komunikacije — bio je podrazumevani, gotovo jedini način. Pismo se moglo napisati, istina, ali kupovina namirnica, snalaženje u nepoznatom gradu, upoznavanje stranca, saradnja s kolegom ili održavanje prijateljstva, gotovo uvek su zahtevali da neko otvori usta i progovori.
Danas to više nije slučaj. Pametni telefoni, poruke, društvene mreže, samouslužni kiosci i rad na daljinu, omogućili su da se veliki deo svakodnevnog života odvija, a da čovek ne izusti ni reč. Fajfer i njene kolege naglašavaju da podaci ne dokazuju da su tehnologije direktni uzrok ovog pada — samo da se on vremenski poklapa sa njihovim usponom.
Cena tišine
Ono što posebno zabrinjava istraživače jeste razlika između pisane, odložene komunikacije i žive, spontane konverzacije. Razgovor uživo zahteva potpuno drugačiji vid pažnje i memorije — sagovornik mora da prati šta je druga strana upravo rekla, da smisli odgovor u hodu i da istovremeno sluša dok formuliše sledeću rečenicu. Pisanje poruke, nasuprot tome, oslobađa dela tog pritiska: tekst se može promisliti, prepraviti i ponovo prepraviti pre nego što se pošalje, a čitav tok razgovora ostaje zabeležen na ekranu, pa nema potrebe pamtiti šta je rečeno.
Uprkos tome, istraživanja pokazuju da razgovor sa strancima,čak i kada deluje neprijatno ili nezgodno,po pravilu čini ljude srećnijim i povezanijim nego što oni sami očekuju, i da govor stvara mnogo dublji osećaj bliskosti od razmene poruka. Sama Fajfer, otkako je došla do ovog nalaza, počela je svesno da se trudi da više razgovara sa ljudima oko sebe — sa taksistom na aerodromu, sa saputnicom u avionu, sa osobljem u kafiću i u tim naizgled beznačajnim razmenama pronašla je iznenađujuće bogate, ljudske priče.
Šta ostaje neizgovoreno
Pitanje koje ovo istraživanje otvara nije samo da li mlađe generacije manje pričaju, već i šta se zapravo gubi kada govor postane opcionalan umesto podrazumevan. Kada je razgovor uvek moguće zameniti porukom, klikom ili pokazivanjem prstom na natpis, nešto od te svakodnevne, sitne ljudske povezanosti,usputni komentar o vremenu, kratka šala sa strancem, neplanirano poznanstvo polako izmiče iz naših života, često a da toga nismo ni svesni.
Komentari (0)